Ljudska težnja da se uklopimo i budemo prihvaćeni jaka je i važna kao i težnja da osvojimo sopstvenu autentičnost i da se razlikujemo.
Skoro ista stvar, kao i sa duhom i materijom. Živimo u oba sveta i težimo najboljem u svemu što nam je dato.
Ali dato nam je da dosežemo, a ne da osvojimo.
Ljudskost spaja protivrečnosti, u najboljem slučaju. U osrednjem, odnosno, najvećem broju slučajeva, omogućava dramatičnu materijalnost, koja nam drži pažnju, održavajući istovremeno magleni zid ka zbunjujućoj i neistraženoj duhovnosti.
U najgorim slučajevima, ljudi osakate svoju psihu i svoju ličnost, odupirući se zahtevima bića i nastojeći da budu samo jedno.
Samo materija, ili samo duh. Samo deo sveta ili samo svoji.
Paradoks je istina kroz koju moramo da osvedočimo svoju pripadnost čovečanstvu i svoju samosvojstvenost.
Svoju istost i svoju posebnost.
Ali, koliko je moguće biti poseban, biti samo svoj, dok si istovremeno isti kao i svi drugi ljudi?
Odgovarajući na oba poziva – poziv da se uklopimo i prilagodimo i poziv da pronađemo sebe i svoj autentični izraz, da podelimo bratstvo sa drugim ljudima i da otkrijemo ono po čemu se razlikujemo od svih drugih ljudi, sazrevamo i shvatamo da je ono što izgleda kao paradoks koji nas muči u mladosti, zapravo jedna skladna celina.
Kao deo porodice, kolektiva, zajednice, čovečanstva, možemo da damo svoj doprinos, samo kroz potpunu aktuelizaciju individualnosti. Kroz autentičnost, originalnost, samosvojstvenost. Kroz ono što stvarno jesmo.
Samo što se taj bolan, zahtevan i naporan proces odvija paralelno i izgleda da se uopšte ne završava.
Samo se produžava, nastavlja, produbljuje i proširuje.
Možda nas proces individuacije odvede putevima normalnog sveta. Onog koji sa lakoćom prihvata i uvažava sve sebi slično.
Pristojno. Neupadljivo. Uspešno.
Ima veoma zadovoljnih ljudi, koji žive veoma predvidive živote, u sređenim porodicama, obrazujući se, napredujući u karijeri, stičući i potvrđujući svoje mesto među pristojnim svetom. Ugledni ljudi.
Ima odmetnika, koji vole svoju slobodu i svoju istinu više od bilo kog priznanja koje društvo dodeljuje, ali oni su takođe obavezni da daju svoj deo tom istom društvu. Malo im je teže da odrastajući sačuvaju zdrav razum, jer se od detinjstva razlikuju od druge dece i to snažno osećaju. Ako im niko ne objasni da je i različitost u ponudi normalnosti, moraće to sami da otkriju, na teži način.
Osećaj različitosti u ranoj mladosti rezultira osećanjem neadekvatnosti, nesigurnošću i preosetljivošću, a potreba za zaštitom traži masku prihvatljivosti. Manje-više svaki pubertetlija to oseća, ali oni čija je priroda senzitivna i otvorena ka duhovnosti stalno čuju poziv bića i boje se da su nenormalni i da se nikada neće uklopiti. Dok se ne naljute i reše da se uopšte ne uklapaju.
Dok prođu kroz inat potrage za autentičnošću, odrastu i otkriju da su u stanju da se nametnu doprinoseći zajednici upravo svojom posebnošću.
Nekima je dovoljno da pronađu mesto pod suncem.
A neko mora da pronađe sva mesta u sebi i da ih poveže sa svim mestima u kosmosu, koliko god može da dosegne svojom dušom, svojim načinom života i svojom istinom.
Izvor fotografija: pinterest.com
