Ono što je normalnom svetu ponedeljak, meni je petak. Srećom, preko svih nelagodnosti petkom, barem više nemam bliskih susreta sa taksistima. Nekako je nezgodno kad vam se taksista zalepi za leđa. Šta će nepoznati muškarac prilepljen uz moja leđa? Duga je to priča.
Dakle, stojim na ulici izbezumljena od poziva u svitanje koji počinje ledenom intonacijom potpunog stranca. Prva reč je uvek: “gospođo”. Kroz telefonsku slušalicu dopire poznati zvuk udaranja roštiljskih mašica iz hamburgerinice prekoputa naše kuće. Odmah mi je lakše. Znači, uspeo je da kaže taksisti adresu. Nije više siroče kao prošli put kada je izgubio telefon i prenoćio u parku, jer nije mogao da se seti gde stanuje.
Silazim, preskačući po tri stepenika s hrpom zgužvanih novčanica u drhtavoj ruci. U glavi mi odzvanjaju reči koje sam uspela da zapamtim. Korisnik neće da napusti vozilo. To je dobar znak. Dok se otima, u pokušaju da ostane na zadnjem sedištu, znači da nije trovanje alkoholom i da nije poveo pevačicu sa splava da stanuje kod nas dok joj ne prođe semestar.
Na bulevaru, petkom, kao u košnici. Komšiluk šeta i ćaska. Oni iz vojnih zgrada pucaju u vazduh povodom nečijeg punoletstva. Teglim korisnika taksi usluge za jednu ruku, taksista za drugu. Kad nam ne ide, pustimo ga da padne na sedište, pa probamo da ga izvadimo iz automobila vanmaterično, što bi rekli pijanci ispred dragstora na ćošku. Vučemo ga za noge. E, tu bi se, dok sam bila mlađa žena, tu bi se taksista nekako zalepio za moja leđa. Ja vučem svoje dete, on pridržava mene. Ne razumem od kakve mi je pomoći neznanac. Jednim okom proučavam stadijum pijanstva, a drugim, taksimetar. Možda se mali vozio do Novog Sada i nazad, ne dao Bog.
Godine su proletele. Deca su mi mahom prošla uobičajene faze kroz koje prolaze tinejdžeri i adolescentni dok ne ostave alkohol. Oni koji su razvili imunitet, obično i pre nego što uhvate za bravu nalete na mene. Petkom uopšte ne spavam, kao i svaki profesionalac. Znači, otvaram vrata, hvatam u letu korisnika, vučem ga ka krevetu, izuvam, uspravljam i guram ispred njega poslužavnik sa hlebom i mesom u kome nema kostiju. On mi, ne dižući glavu iz tanjira, s dva podignuta sastavljena prsta pokazuje da zadržim kusur i da se udaljim, kao i sve matore konobarice.
Ostavljam vrata otvorena dok spava i odlazim da pročitam još jednu knjigu o otklanjanju otrova iz sukoba. Počela sam od serije: “Igra prestola”. Nisam gledala tu seriju. Znam da nema smisla s obzirom na to da mi je kućna biblioteka puna epske fantastike i da mi se deca osećaju bedno što nismo na istom vibracionom nivou. Toliko sam neupućena i netolerantna da sam zabranila uključene zvučnike dok igraju igrice. Ne mogu zvuk zveckanja oružja da podnesem kada se umreže i ratuju s pola opštine. Dovoljno mi je što kroz otvoren prozor slušam Miloševog oca kako leti na zmaju.
Moje vreme tek dolazi. U to sam se uverila pre neki dan. Živim za ponedeljak. Tada počinje moja vladavina. Ne širim materinsku energiju i ambijent, tako da nisam za Instagram. Oko mene su papirne čaše i tanjiri za jednokratnu upotrebu, nesparene muške čarape, oborena korpa s vešom – mačka i ja udobno zavaljene u krevetu. Gledam prvu sezonu serije “Igra prestola” i zapovedam. Te mutna mi slika, pa nije dobar snimak, nemam ton, ne valja prevod, tu epizodu sam već gledala, u narednoj epizodi znam o čemu se radi, pustite mi novu, i tako u nedogled. Moji sinovi dolaze i odlaze, dvore mene i mačku, ohrabruju me da shvatim o čemu se radi – kupuju mački Whiskas sos sa srnetinom, a sebi pice i hamburgere.
Povremeno me majka nazove telefonom da me obavesti da zna kako se ponašam i da mi zalupi slušalicu. U tim trenucima potpuno sam ispunjena i još uverenija da sam na pravom putu. Preostaje mi samo da podignem noge još više (zbog bolje cirkulacije), dok ne počne nova sezona. Otrov iz sukoba sa potomstvom je neutralisan. Čak sam i pivo u limenci od dece dobila?! (!!!)
Pa sad, budi pametan…
