Neka mu je sa srećom i daleko mu lepa kuća. Ali bukvalno. Jer ako mu je sa srećom, a lepa kuća mu je tu u komšiluku, pa ja moram da gledam kako mu je sa srećom, e onda neka ide dođavola i tamo nek se krčka u nekom kotlu.
Dobro, raskinuli smo, potrošilo se šta se imalo i gotovo. Ide život, još smo mladi. A neki smo i pametniji nego pre. Ali ako njemu krene sreća sreća radost, dok ja još pokušavam da ubedim sebe kako mi je sto puta bolje bez njega, jer barem tačno znam da nemam na koga da računam i da sam sad realno i kvalitetno sama, a ne kao ono, dok sam bila sama u paru, ma beži… dakle ja još radim na afirmacijama za oporavak ega i rekonstrukciju emotivne stabilnosti, a on se već zaljubio u neku kokošku i kezi se kao da je najzad srećan, e, to ne može.
Mislim, očigledno može, ali bez mog blagoslova!
Što zbog mene nije mogao da u cugu donese šest najvažnijih životnih odluka, pa da najzad imamo pravu vezu, ozbiljnu, onu u kojoj se živi zajedno, jedno uz drugo i jedno za drugo, k’o musketari, nego sam uložila šest godina života u šta? U čekanje da on donese najvažnije životne odluke? Cvrc! Kao da ja nisam znala da neće nikad da se smisli sam i da treba da ga zajašim kao konja i mamuzam kao besna, dok ne uradi sve što treba?!
Jok, nego se zbog ljubavi odjednom odvažio da najzad diplomira, pa se odmah i zaposlio (u firmi njenog tate, ha) i sad će svadba, a ona već napupela (a ja dva puta abortirala, da mu ne remetim životne planove, pu, govedo).
Uzela ga pod svoje, i ako je, kad je umela. Ja nisam. Sve sam ga nešto poštovala. Muškarci ne trpe pritisak. Tja. Možda muškarci. Njemu je mesto u boksu, očigledno.
Bivši dragi, daleko ti lepa kuća
Da glođe papuču kad mu ne daju kosku. Nikad čovek od toga neće biti.
Ko ljubomoran?
