Ma nisam, bre, ljubomorna, besna sam k’o pobesneli Maks. I nemam ništa protiv nje. Nego on, taj metiljavko tera mi penu na usta!
Sve nije znao i nije mog’o, sve ove godine.
Kako sad zna i može?
Odjednom mu proradio mozak? Došlo mu iz dupeta u glavu?
Nije, nego je sreo pravu osobu. Srodnu dušu. Vrednu njegove ljubavi i požrtvovanja.
Gazdaricu, bre! Što ume da rasporedi i naredi. I ako mu se obrve namršte, njene se samo podignu, a on odmah ubije kez. Potuljenko. Kladim se da njoj nikad nije rek’o ne znam i ne mogu.
Nego da, draga, samo piči, u lup, k’o na traci!
I što ja to nisam umela? Da ga dresiram kao kuče, osedlam kao konja i upregnem k’o vola?
Što sam glupa. Verujem u slobodu izbora. U romantiku. Toleranciju.
Da mi daju bič, vezala bih ga u mašnu i zadenula među one feng šui bambuse u ćošku, jeb’o me zen.
A on u dvorištu kopa rupu za bazen. A ja to moram da gledam. Pa to đubre, bre, živi meni zainat!
E zato sam se odselila. A da nisam, ne bih nikad srela mog Mišu. Šta, nisam trudna. A veza jeste ozbiljna, ali nećemo ništa pre proleća. Pa red je i meni da svane, posle onog balvana.
Ma nek’ mu je sa srećom. I daleko mu lepa kuća, uh.
