Osećanja hoće da te udave. Ego hoće da isplivaš. Trip hoće da to ne budeš ti. A ti? Mali, sklupčani ti, pred velikim strahom, nedostižnom površinom, nezamislivom svetlošću, stisnut u senci koja te ne zaklanja, nego izlaže dejstvu mraka, šta hoćeš ti?
Usuđuješ li se da uopšte nešto hoćeš, da se odmotaš i ispuziš, da ne pokušaš da pobegneš i da potražiš neki senovitiji zaklon, da pomaziš sebe malog, a da te ne pobedi jefitni sentiment, da osetiš kako ništa nije važno, osim onoga što želiš, ma šta to bilo?
Misliš li da moraš imati neku veliku i važnu želju, koje će ti pomoći da se nikad više ne plašiš mraka? Stidiš li se što su ti želje sićušne poput svitaca, koji samo malo vesele tvoj mrak? Želiš li da budeš kao svi? Ili da se razlikuješ od svih? Ili da budeš nevidljiv? Da samo malo slobodno svetlucaš poput svica, dok ono malo ljubavi što uspevaš da zahvatiš iz izvora pulsira u tebi, da bi se neumitno ugasilo?
Ko je izmislio meru za želje? Uzmi onu univerzalnu, koja sve meri.
Izmeri svoje želje sa štatebriga.
Jer nikog nije briga. Osim tebe, ako rešiš da otvoriš oči u mraku. Da zažmuriš i pogledaš te filmove na crnom platnu. Te glupe crtaće, bedne drame, besmislene zaplete, taj zamrljani scenario sa slabom pričom, nespretnim likovima i još gorom produkcijom. Svici u mraku. Čarobni su kad prestaneš da strahuješ i da se stidiš.
