Volimo da volimo ona svojstva ljubavi koja su laka, divna, ispunjavajuća, raskošna i zanosna, a ne volimo ona koja su teška, zahtevna, opeterećujuća i neinspirativna. To je verovatno vrlo ljudski, ali je isto tako i vrlo glupo. Pa, vrlo je ljudski biti vrlo glup, naročito u stvarima gde ti nikakva pamet i ne treba, nego samo ljubav, razumevanje i prihvatanje.
Pošto nam nikada nije dovoljno i nikada previše ljubavi, razumevanja i prihvatanja, dužni smo da krenemo od sebe. A to, između ostalog, znači i da se suočimo sa svojim licima koja je teško gledati, osobinama koje je teško prihvatiti, osećanjima na koja je teško uzvratiti ljubavlju.
Eh, lako je suočiti se sa očiglednim manjkavostima, sa onim što nam smeta kod sebe i što bismo rado promenili. Ali, kad treba da se suočimo sa onim što smatramo svojim prednostima i da shvatimo da te prednosti drugima (ne tamo nekim drugima, nego onim drugima koji su nam važni) otežavaju da nas vole, nastupa prava unutrašnja borba.
Jer, najteže je voleti nas kad smo u pravu.
