Počnimo iz početka. Od prvog metra, prve reči, uzdaha, plača. Ili od kraja. Jer on često čuva ili znači početak nečeg novog. Poslednji čin koji postaje uvod.
Postoji mnogo početaka, onih koji znače nastavak, rađanje neke nove, iste osobe, svesnije sebe i svog okruženja. Ponovo je noga na startnoj liniji ka nepoznatom, uz pitanje da li će putovati ovaj put sporije. Životne baterije donekle napunjene, a putokaz pokazuje smer ka boljoj, iskusnijoj i mrvicu pametnijoj osobi, koja je odustala od odustajanja.
Ne volim onaj stari, otrcani kliše “Što te ne ubije, ojača te”. Za mene je to samo izreka koja stvara nove podele među previše podeljenim ljudima. Rečenica koja predstavlja utehu za neutešne, mali trag nade za beznadežne, svetlost za duhovno slepe. Još jedna varka da bi se pojedinac osetio bolje. Ne bežim od eventualne istinitosti i činjenice da pomenuti niz reči može da bude tačan u prenesenom značenju, da će neki ljudi postati svesni koliko čine samo kap u moru, zrno peska u pustinji, da su mizerno mali pred svim tajnama koje nosi večnost i život – kao mali deo te večnosti.
