Oni koji su preživeli nose sa sobom ožiljke. Oni više ne bole već samo postaju uspomena i čuvari od zaborava. Neke ljude oni peku više nego sam događaj i samo prividno predstavljaju oporavak. A u unutrašnjosti njih ostaje rana koja, ili zaraste, ili krvari do kraja. Nekada je neka reč, oštrija od mača, ponovo otvori i ona svaki sledeći put brže zaceli, ali to ne znači da manje boli. Ostali su živi, ali ne žive, zarobljeni u čauri prošlosti, iskoristivši poslednje atome one borbe i jačine koja je bila lokomotiva za napred. Postali su umorni i pasivni.
Neki će zbog tih povreda, gubitaka, početi da mrze, budu licemerni, neiskreni prema sebi i drugima
Ne mogu da pobegnem od pitanja: koliko smo postali otporni na nevolje? Da li je to kao kada se razbolimo, pa ozdravimo, i neko vreme zaštitimo organizam od boljke? Da li smo naučili ili zaboravili da izvlačimo pouku iz loših iskustava, da li uspevamo da promenimo našu svest, pogled na svet ili stavove? Nažalost, čini mi se da smo to odavno odbacili kao opciju. Jer laži umeju da se pretvore u istinu kada se previše puta čuju. A mi ih čujemo i više nego što je prihvatljivo.
