Vreme u kome živimo nas je naučilo – kada se nešto pokvari, da ga je bolje baciti, nego popraviti tu lošu stvar. Što slepo slušamo neodrživa pravila koja samo štete. Da li onda mogu slobodno da zaključim da ono što nas ne ubije promeni nas? Zauvek i definitivno, nepovratno. Mi, oni stari i novi, pre i posle nemamo više sličnosti. Neki zovu to zrelost. Možda je i tako.
Čovek u jednom telu, koji se transformiše u mnoge ličnosti, koje se samo sećaju onih prethodnih. Čovek koji menja ulogu kao odelo – sve češće. Senke starih prate nove nas, ali kada dođe mrak one postaju golim okom nevidljive, ali nikada ne ostave na miru.
Izvori fotografija: funscrape.com
Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.
Ivana Vuković je studentkinja ekonomije. Zaljubljena je u pisanje i voli kada njeni tekstovi govore nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
