Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Od današnje mladosti (ne) treba očekivati čudo. I ova danas, kao i ostale u ranijim vremenima, ima oči, uši, lice, misao, ima ideju i svoj izraz. Ima želju da stvori jedan jedinstven svetionik dobra i vrlina. Potrebno je samo da svi uporede svoje kompase i podese ih ka istom cilju, ka onim beskrajnim dubinama koje čekaju da budu istražene, dubinama koje se nalaze svuda i nisu bezopasne. Jednom istraženo nepoznato tlo ostavlja se najčešće bez razmišljanja da li je do kraja upoznato ili možda samo zagrebano, a ubrzo i zatrpano jer nam se nije dopalo ili učinilo zanimljivim.
Zato, pametni, probudite se, pojte, žamorite, rumorite, govorite da vas svi čuju jer je jedna od pobeda upravo i pamćenje. Nenormalno i nemoralno postalo je normalno, a normalno u svojoj usamljenosti – nenormalno. Zveri su zavladale i svojim nakaradnim principima i normama ubile tradiciju i moral, duhovne vrednosti, bogatstvo življenja, lepotu želje i nade, slast iščekivanja budućnosti, uzvišenost verovanja. Lopovi su postali cenjeni i uspešni građani, model deci i omladini, množe se i kloniraju u svojoj beskrupuloznosti. Prošlost je ubijena, ništa više nije sveto, ni u šta se više niko ne zaklinje, novac je kralj, moć je zakon.
Život je čudo. Treba ga živeti i ceniti, kako svoj, tako i svačiji. Treba ga oplemeniti pravim vrednostima, ne protraćiti ga u strahu od zveri. Naučiti lekciju, to je izbavljenje.
Umetnost kao najsnažnije oružje protiv primitivizma, nasilja, ratova. Ne treba pokleknuti, treba se boriti estetikom
Umetnost prevazilazi sva ograničenja, razgraničenja, ruši granice, izražava duhovnost i na taj način pravi razlike od zveri, u tome se pobeđuje i stiče večnost. Muzika, nasmejana lica, lepršave kose, opet pesma i zvuci gitare, jedan veliki grad, sunčan, grad gde uvek vlada proleće, gde ptice uvek pevaju, grad čija su vrata zatvorena za sve brige, suze, setu, mesto koje podseća na cvet koji više nije pupoljak, ali nije još ni rascvetana ruža.
Kompas treba usmeriti ka nepoznatom, ka pronalaženju i istraživanju, a ne rušenju lepih stvari. Vetar je povoljan, i dok ga još ima, treba znati dići sidro, zategnuti jedra u pravom trenutku i otisnuti se na krilima mašte i znanja.
Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
