Prethodne tekstove iz ovog serijala možete da pronađete ovde.
Srbija je postala, bar na neko vreme, Sibir. Ledeni talas u našoj zemlji koji je trajao dve nedelje (najgori u poslednjih nekoliko decenija) naterao je one koji nikad ne žele da odrastu i ljude koji podetinje kad vide sneg i one koji uživaju u zimskoj idili da im zima i sve što ima veze sa njom bude interesantna jedino na razglednici ili kroz prozor uz topli čaj i još topliju odeću. Vesti o tome da je stari kontinent okovan snegom i da dolazi novo ledeno doba tih dana su bile udarne po svim medijima, a strah od “sibirskog minusa” i “početka apokalipse” se polako topio sa poslednjim pahuljama na ulici. Ostalo je samo da se te barice osuše dok je na temperaturi od jedan stepen sasvim prijatno hodati otkopčane jakne.
Tema o kojoj se dosta pričalo u ovom mesecu i u vezi sa tim vodile žestoke debate je režiserski prvenac Anđeline Džoli (Angelina Jolie), “U zemlji krvi i meda”, priča o ljubavi Bošnjakinje i Srbina smeštena u ratno okruženje koja je izazvala kontroverze u regionu još pre početka prikazivanja. Da, da, budno se pratila svaka Anđina izjava o filmu, sve novine su pisale o tome, svake vesti prenosile, na društvenim mrežama je trka statusima bila u jeku i kao posledica toga je usledio (ne)očekivan epilog u vidu dvanaest prodatih karata za beogradsku premijeru u Sinepleksu uz komentar Emira Kusturice: “Pa, eto, desi se nekada i da propaganda ne uspe”.
U našem gradu je ovog meseca počela upotreba BusPlus kartica. Neki su taj naziv preformulisali u “Bus plus ne znam kako da znam da li sam je dobro otkucao”. Ovaj mesec će biti upamćen i po tome što se kazne nisu naplaćivale.
Evo još nekih ovofebruarskih zanimljivosti: Severina i Emina su se porodile, Rijana je ostala plavuša, Bijonse i Džej Zi objavili prvu sliku svoje ćerke, planeta Merkur je od 22. februara vidljiva golim okom, Partibrejkersi se spremaju za proslavu svog tridesetog rođendana (a želimo im da proslave još toliko), bilo je ludo i za Dan zaljubljenih, Nole je proglašen za najboljeg sportistu sveta, osnovci i srednjoškolci su imali neplaniran raspust.
Čini se da je najprikladniji zaključak upravo citat Duška Radovića: “Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu bilo bi neskromno”.
Do sledećeg čitanja…
Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
