Ispred mene prazan papir. Beo.. Boja u kojoj se nalaze sve nijanse i senke koje postoje kako na javi, tako i u najdubljim hodnicima mašte. I jedan trag koji kvari tu savršenu čistoću.
Učili smo o filozofu koji kaže da se svi mi rađamo kao neispisane ploče ili gline (tabula rasa) koju onda naša okolina oblikuje. I posle nekog vremena nameće se težnja za saznanjem dokle smo stigli, da li se granice kraja mogu pomeriti i u šta su se ljudi pretvorili na tom putu? Šta znači napredovati i da li svaki napredak vodi napred? Sa tim pitanjem koje počinje da zvuči kao retoričko, odgovor sam nalazi put, ali samo do onih koji žele da ga čuju.
Postali smo ambalaža bez sadržaja koja ponekad baci pogled na svoju senku koja konstantno bledi, a češće na ambalažu koja stoji pored nas sveže prelakirana da bi sakrila svoju ružnoću. Mnogo volimo ogledala. A malo oči. Ne volimo da ih čitamo, jer se plašimo šta će nam reći. U isto vreme znatiželjni smo koju priču govore druge oči, naravno, ukoliko nisu sakrivene modernim naočarima za sunce koje sve više sakrivaju većinu lica. Postajemo odraz, a čega? Rešenja iluzije za čije ostvarenje nemamo strpljenja. Gledamo, a ne vidimo, slušamo, a ne čujemo, mislimo, a nemamo čime. Jer svi trče ka nepoznatom cilju.
Rokovi upotrebe trajnih vrednosti su sve kraći dok se sistem vrednosti okreće brže od teniske loptice pri servisu, a niži je od dna najdubljeg okeana. Strpljen nije više spašen već zarobljen. A ja pitam: koji to voz čekamo da krene? Ljudi su prestali da čekaju jer vreme znači novac. Čovek lovi. A u tom bruto i neto mernom sistemu ona mala kapljica sreće nepovratno nestaje okupana suzama i uprljana prašinom. Postaje isprljana kao što mastilo prlja beli papir.
Gde smo?
Postavljaju se pitanja bez odgovora, pitanja koja se opiru svakom pokušaju da se okupira razum. Ona dolaze sa mrakom, umotana u umor i ono malo griže savesti koja je preživela u trenucima kada reč “Ja” prestaje da bude centar sveta. Postoje i pitanja na koja je dat odgovor, ali čini se da su to samo tehničke stvari. I ona su vezana za rokove trajanja. Da li će se mišljenje zaustaviti? Ili je odavno stalo? Mašina u zabačenom ćošku realnosti koja je toliko zarđala samo zato što je niko nije održavao. Ako bi se to gledalo iz Dekartovog mišljenja da dok god čovek misli on i postoji, igra ljudi je izgubljena, sa malom šansom za produžetke. Uništen horizont, nestao u oblaku toplote i ostale materije.
I vraćam se opet papiru. Belom.. Boji koja sadrži sve boje, sve informacije i sve ono što tražim. I polako, ispred mene se pojavljuju sasvim jasna slova, reči, fraze i rečenice. Redovi koje sam prizivala, baš oni koja daju odgovore na sva pitanja koja su mi bila u mislima. I odjednom, ta crna slova su prestala da prljaju belinu hartije na stolu.
Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.
Ivana Vuković je studentkinja ekonomije. Zaljubljena je u pisanje i voli kada njeni tekstovi govore nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
