Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
U velikoj, raskošnoj sali Akademije jedne metropole, prepunoj ozbiljnog starijeg sveta, prepunoj poznatih imena, osećala se neka zategnutost u vazduhu. Svi su tiho razgovarali, ali je taj govor bio nepovezan i površan, sve su misli bile usmerene na željno iščekivan događaj.
Najzad, uz gromoglasnu muziku, saopšteno je ime ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade. Pri njegovoj pojavi, salu je zavio muk iznenađenja, ali ga je odmah preplavila plima spontanog, iskrenog i oduševljenog aplauza. Sve te sede glave očinski su gledale pomalo zbunjenog i uzbuđenog mladića koji se vidno drhtavim korakom popeo na crveno postolje. Nenaviknut na sjaj reflektora, bliceva i pitanja novinara, osećao se kao u snu i, kao što to obično biva u trenucima nabujalih emocija, život je počeo kao filmska traka da mu se odvija pred očima.
Ugledao je svoje srećno detinjstvo u složnoj porodici, uz ljubav, razumevanje i radost, a onda strašnu nesreću koja se nadvila nad njima. Video je sebe kako se zaklinje na majčinom grobu da će spasiti svet od raka, prisetio se mladog studenta, upornog i pomalo bojažljivog, izgubljenog u velikom gradu, mogao je ponovo da oseti već proživljene trenutke samoće i melanholije, kada ga je samo data zakletva vodila napred. Kao prikaza mu se pred očima pojavila njegova prva mala laboratorija u koju je uložio i poslednju paru, u kojoj je lečio, zaboravljao tugu i proveo mnogo neprospavanih noći. Baš u njoj je uspeo da odgaji i izdvoji tog nevidljivog neprijatelja koji podlo seje smrt, tu je uspeo da pobedi izazivača raka izlečivši svog prvog bolesnika, mršavu mladu ženu, takođe majku, koja ga je podsećala na njegovu davno umrlu. Setio se suza zahvalnosti njene dece koja su plakala, ni ne znajući zašto, ali su mogla vrlo dobro da osete da se nešto veličanstveno dogodilo. Setio se…
U rukama je stezao povelju, kada je opet čuo glas domaćina večeri koji još uvek govori i osmehuje se, a ispred se pojavilo, prvo mutno, a zatim sve jasnije, uzburkano more ljudi.
On se seti kako je nekada kod kuće voleo da ustaje rano i posmatra izlazak sunca dok su svi spavali, a kasnije i u svom malom radnom prostoru
I sada će uskoro zora. Biće to rađanje ne jednog već hiljada i miliona potpuno drugačijih sunčanih dana i vedro nebo je konačno pronašlo dom u njegovim očima. Lice mu se ozarilo nekim novim sjajem.
Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
