Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Teško je kad nemaš kome da poveriš sve što ti leži na srcu, teško je živeti u mraku, žabokrečini, bez želja, oproštaja, svetlosti na kraju tunela..
Staviš masku na lice, smeješ se i šališ, a u tebi tinja neki bol, utrobu ti razara vrelina i jauknuo bi, zaplakao, ali ljudi ne vole tuđe suze. Ne vole da teše i dosadni su im nesrećni i izgubljeni. I po cenu lažnog sjaja zadržavaš osmeh, a lice ti se izobličava u grimasu, taj grč te razdire i kida. Oči suze od napetosti, bubnjevi biju u slepoočnicama, a ti se smeješ da ne bi bio sam.
I kao davljenik slamke, držiš se grupe kojoj ne pripadaš, ideš gde i ne bi hteo, tražiš neki tračak svetlosti u lavirintu košmara, slušaš priče o čarobnoj igli koja ti obećava izbavljenje iz tvog mraka, koja ti nudi oproštaj za sve što uradiš i vodi u crveno, zeleno, raznobojno. I tražiš tog Lucifera “izbavitelja”, moliš mu se, veruješ mu, daješ mu svoju krv, svoje nerve, misli, dušu. A tvom “meceni” nije više dovoljna samo tvoja krv i svest, on hoće i srce i čula i osećanja i ceo tvoj život, jer ništa nije besplatno. Hoće te celog samo za sebe, kao dželat koji uživa u svakom uplašenom atomu žrtve.
On krade tvoju snagu i volju, a tebe boli i boli, ali ipak se stalno vraćaš iscelitelju koji te stavlja na leteći ćilim laži
Osvaneš jednog jutra u nepoznatoj beloj sobi. Niko ništa ne govori, hoćeš da pitaš gde si, a jezik ti je otečen, glava teška. Da li su te čvornate grančice tvoje ruke? Vičeš u sebi: “Vratite mi moje telo! Vratite mi život!”. Glas ne izlazi…
Jednog dana, zatvaraju se gvozdena vrata iza tebe i opet si, kako kažu, čist i slobodan. Ali gde ćeš sad? Sa druge strane je bilo sigurnije. Gde su svi nestali? Pet godina nije pet vekova. Lutaš od šaltera do šaltera:
– Kvalifikacije?
– Tri razreda gimnazije, kažeš?
– Žao nam je!
I sunce je ružno. Iza silueta grada pomalja se naborano i crveno, kao tek rođeno dete. Imaju li ove katakombe izlaz? Sećaš se starog izbavitelja. Opet ti treba mnogo, mnogo utehe.
I poslednji put pred njegovim unakaženim licem, pred zvukom razbijenih kristala stakla, ti toneš u neki duboki mrak, uljuljkava te pučina zaborava i preklapaju te kao pokrov talasi večnog sna nad tvojom glavom. I dok prolaziš potpuno miran svetlim hodnicima sna, čuješ ženski glas pun neke čudne muzike koji ti se čini da dolazi sa svih strana.
Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
