Hot topics

Kako je protekao Philips Hairstyle Makeover + 3 frizure koje i ti možeš da isprobaš!

Biljana Tipsarević otkriva koje su boje ove jeseni

Male stvari koje možeš da uradiš danas – za bolje sutra!

5 malih rituala za srećniji život by Iva Chu

Kako su milenijalci i generacija Z učinili da počnemo drugačije da gledamo na modu i trendove

Feel&Taste: Ideja za malo drugačiji vikend u Sloveniji

3 najveće prednosti korišćenja kreditne kartice

Da li si znala: Simptomi nedostatka magnezijuma i zašto ne bi trebalo da ih ignorišeš

3 styling trika koje žene sa tankom kosom moraju da znaju!

Čista lepota osvaja beauty industriju

Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.

Teško je kad nemaš kome da poveriš sve što ti leži na srcu, teško je živeti u mraku, žabokrečini, bez želja, oproštaja, svetlosti na kraju tunela..

Staviš masku na lice, smeješ se i šališ, a u tebi tinja neki bol, utrobu ti razara vrelina i jauknuo bi, zaplakao, ali ljudi ne vole tuđe suze. Ne vole da teše i dosadni su im nesrećni i izgubljeni. I po cenu lažnog sjaja zadržavaš osmeh, a lice ti se izobličava u grimasu, taj grč te razdire i kida. Oči suze od napetosti, bubnjevi biju u slepoočnicama, a ti se smeješ da ne bi bio sam.

I kao davljenik slamke, držiš se grupe kojoj ne pripadaš, ideš gde i ne bi hteo, tražiš neki tračak svetlosti u lavirintu košmara, slušaš priče o čarobnoj igli koja ti obećava izbavljenje iz tvog mraka, koja ti nudi oproštaj za sve što uradiš i vodi u crveno, zeleno, raznobojno. I tražiš tog Lucifera “izbavitelja”, moliš mu se, veruješ mu, daješ mu svoju krv, svoje nerve, misli, dušu. A tvom “meceni” nije više dovoljna samo tvoja krv i svest, on hoće i srce i čula i osećanja i ceo tvoj život, jer ništa nije besplatno. Hoće te celog samo za sebe, kao dželat koji uživa u svakom uplašenom atomu žrtve.

nova slika u tesktu BloGradsko mastilo: On se budi

On krade tvoju snagu i volju, a tebe boli i boli, ali ipak se stalno vraćaš iscelitelju koji te stavlja na leteći ćilim laži

Osvaneš jednog jutra u nepoznatoj beloj sobi. Niko ništa ne govori, hoćeš da pitaš gde si, a jezik ti je otečen, glava teška. Da li su te čvornate grančice tvoje ruke? Vičeš u sebi: “Vratite mi moje telo! Vratite mi život!”. Glas ne izlazi…

Jednog dana, zatvaraju se gvozdena vrata iza tebe i opet si, kako kažu, čist i slobodan. Ali gde ćeš sad? Sa druge strane je bilo sigurnije. Gde su svi nestali? Pet godina nije pet vekova. Lutaš od šaltera do šaltera:

– Kvalifikacije?

– Tri razreda gimnazije, kažeš?

– Žao nam je!

I sunce je ružno. Iza silueta grada pomalja se naborano i crveno, kao tek rođeno dete. Imaju li ove katakombe izlaz? Sećaš se starog izbavitelja. Opet ti treba mnogo, mnogo utehe.

I poslednji put pred njegovim unakaženim licem, pred zvukom razbijenih kristala stakla, ti toneš u neki duboki mrak, uljuljkava te pučina zaborava i preklapaju te kao pokrov talasi večnog sna nad tvojom glavom. I dok prolaziš potpuno miran svetlim hodnicima sna, čuješ ženski glas pun neke čudne muzike koji ti se čini da dolazi sa svih strana.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.

Editors choice