Učimo da je čovek razumno biće, da je u njegovom izdizanju od životinja bio sudbonosan onaj trenutak evolucije kada je počeo da razume i koristi prirodu u svoje svrhe, koja je pokrenula kreativnost u njemu inspirisavši ga da napravi prvo oruđe i oružje. Čovek je razumno biće, što je i dokazao mnogim epohalnim naučnim dostignućima, umetničkim delima, ali je taj isti čovek često i najveće zlo, najveća sramota, užas i opasnost za ceo svet.
Kako to da razumem?
Činjenica da su ljudi nepopravljivo i beskrajno različiti istovremeno me i privlači i odbija. Privlači, jer to čini naš život i odnose sa ljudima zanimljivijim, a odbija i kao neka sila gura od mene to što različitost u toj meri stvara u ljudima netoleranciju, inat, mržnju, rađa diskriminaciju, nasilje. Tragedija savršenog čovečanstva je to što se sve avangardne ideje primaju sa nepoverenjem. Setimo se Ajnštajna (Albert Einstein) koji je bio ocenjen kao priglup, ili Ikarovih pokušaja da leti i čovekovog puta u kosmos. Čak i danas kada neko istupi protiv dosadašnjih normi smatran je, najblaže rečeno, čudakom i šarlatanom. Tim nepoverljivim šabloniziranim ljudima postavila bih pitanja: “Kuda vodi to zadovoljstvo da su sve tajne otkrivene i da je pronađeno sve što je pronađeno? Nedostaje li malo mašte, radoznalosti, dobre volje, čemu to sedenje za stolom, brojevi i suvoparne činjenice?” Verujem da je mašta ta koja stvara i pokreće svet.
Rekli biste: “Ovo mesto je utopija! Njega nema!” U pravu ste. A, da li ste se upitali koliko malo je potrebno da se to desi? Ja se trudim da razumem ljude, ne vodim se predrasudama, kao ni drugim stvarima koje su ništavne i, zapravo, pogubne za čovečanstvo.
Razumeti znači promeniti mentalni sklop, promeniti genetski kod koji upravlja zaključivanjem na osnovu iskustva, promeniti razmišljanje, raditi malo u svačiju korist i ne obazirući se na riku zveri, diskriminatora, uzaludnih ljudi. Razumeti znači ceniti sopstveni život, ceniti svakog pojedinca, naći u svakome ono posebno i neponovljivo i shvatiti da svaka kap čini more, okean, jezero, reku. Razumeš sada?
Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
