Vreme je za doručak. Mislim da ni pacove ne treba da hrane time. I pre nego što sam se našla ovde čula sam priče o zatvorskim obrocima, ali ni na pamet mi nije palo da će biti tako neukusno i bajato. Od escajga dobijamo samo kašike jer su tuče zatvorenica u trpezariji česta pojava. Dok jedem hleb koji je, pretpostavljam, od pre nedelju dana i kašikom mažem puter kome je odavno istekao rok, razmišljam o poslednjih godinu dana. Kako je sve počelo?
Bila sam odličan đak u drugom razredu jedne beogradske gimnazije. I onda se pojavio ON, lep, zgodan, slatkorečiv. Zvao se Nenad. Odmah sam se zaljubila. Posle nekoliko meseci saznala sam da je diler. Moja ljubav prema njemu je bila beskrajna i mislila sam da će sve biti u redu sa nama i mojim životom, ali sam se prevarila. Trebalo mu je samo pola godine od kada smo počeli da se zabavljamo da me uvuče u posao. Moj slatkorečivi dečko me je uveravao da je taj posao za mene bezopasan i da mi može doneti dobar džeparac. Jedna mala greška i završila sam u zatvoru. Ovde sam već mesec i po dana.
Želim da opet gledam izlazak sunca
Pripala mi je muka od doručka, mada je već trebalo da se naviknem na to. Čudno, u poslednje vreme često imam vrtoglavice. Mislim da bi trebalo da odem u zatvorsku ordinaciju, ali od same pomisli na prljave krevete mi se prevrne stomak.
Vratili su nas u ćeliju. Imala sam sreću što cimerke poznajem od ranije, pa nisam imala problema sa njima. Sela sam na krevet, zapalila cigaretu i razmišljala. Juče je opet bilo silovanih devojaka. Zato je grupno tuširanje za sve nas bilo prava noćna mora. Jednom su došli ljudi iz obezbeđenja, izabrali tri devojke i odveli ih u kancelariju na kraju hodnika. Ovde su stražari nasilni i perverzni. Da li će devojke biti silovane ili isprebijane zavisi od toga šta oni vole. Sve to ne izlazi iz prostorija zatvora. Tužno je što sve što se dešava ovde ne sme da se prijavi.
Poznanica mi je obezbedila po tri paklice cigareta svakog utorka. Nikad nisam volela Drinu bez filtera, ali s obzirom gde se nalazim, sve je dobrodošlo.
Opet mi se javila vrtoglavica, što i nije mnogo čudno jer otkako sam ovde, smršala sam deset kilograma. Muka me je naterala da odem u ordinaciju. Posle jednočasovnog pregleda neispravnim instrumentima saznala sam da sam trudna. Uskoro ću napuniti devetnaest godina, a već ću postati majka. Sažaljevam samu sebe. “Moram da se rešim tog deteta, moram, to je za njegovo ili njeno dobro”, ponavljala sam meltene svake sekunde.
Ručak je odavno prošao. Nisam mogla da jedem. Celo popodne sam ležala i pušila cigaretu, iako znam da to šteti bebi. Ali kakvoj bebi? Nemam drugog izbora.
Iz kancelarije su se već čuli krici devojaka koje su odveli. Pao je mrak. Razmišljala sam o Nenadu. U šta god da me je uvukao, šta god da mi je uradio, ja ga ipak volim. Uvek ću ga voleti. Oči su mi se sklapale i utonula sam u san.
Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.
Ivana Vuković je studentkinja ekonomije. Zaljubljena je u pisanje i voli kada njeni tekstovi govore nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
