Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.

Slika na izložbi. Pejzaž. Zaustavlja moju misao i nevidljivom silom me primorava da stojim pred njom. Veštom hipnozom pokreta kičice uvlači u mene svoju priču i otkriva tajnu.

Suviše dobro poznajem taj predeo iako nikada u njemu nisam bila. Ne mogu da kažem čak ni da postoji, a ipak, pod nogama mi je umesto šarenog mermera muzeja meka zemlja spiralnog puteljka koja me je na tren podsetila na put popločan žutim ciglama koji vodi do Čarobnjaka iz Oza. Noćas sam u snovima opet šetala tom vijugavom zmijolikom stazom zasejanom tek rođenim suncem, kao sada. I sada opet plavo nebo zaklanjaju grane nespretno savijene u svod i može da se čuje odnekud pesma ptica. Svetli, zlatasti pramen svetlosti prosuo se pravo ispred mene, rasplinuo u hiljadu iskri, osvetlio za čas beskrajno zelenilo, podario primesu radosti okolini i nestao.

Dok se staza polako izmicala pod mojim nogama, sve brže, cigle su popucale i transformisale se u prah, drveće se približavalo i klizilo pored mene izvijajući se granama, tim dugim mršavim rukama sa tankim zglobovima i ukočenim prstima i igralo neki samo njemu poznat ples. Pesma ptica je postala jača i na trenutak podsetila na vrisak; pucketanje grančica je zvučalo kao pucanj; lahor je dobio zvuk i jačinu oluje, a moj puls kucao u ritmu bata čekića. U tom trenutku, kao da su se svi zvuci probudili, zaustavivši me, napadali i kretali se ka meni vrtoglavom brzinom. Pritiskala sam rukom uši, pokušala sa zatvorim oči, ali uzalud.

Odjednom je zavladao mir, šuma je bila daleko, a livada je mirovala na slici u galeriji. Ipak, kosa mi je i dalje bila raščupana od oluje, a čak je i neki listić ostao zapleten u njoj, dok su cipele ostale prašnjave.

Ponovo je ispod mene mermer muzeja. Požurila sam da se pridružim grupi i vodiču koji su već poodmakli u sledeću epohu.

Trenutaka je mnogo. Dolaze brzo, odlaze još brže i svaki priča samo svoju, jedinstvenu priču. Ali, teško je uhvatiti samo taj jedan u moru drugih, još je teže možda prepoznati onaj neponovljivi i bitniji od drugih, a najteže je zapamtiti sve detalje istog i pretočiti taj osećaj u reči ili par redova.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.

Comments