Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Kažu da kad hoćeš nečemu stvarno da pojačaš utisak potrebno je da se koncentrišeš na to. Ako pokušaš da isključiš sva čula osim vida, onda ćeš videti one stvari koje se inače ne vide, time ćeš moći da fokusiraš pogled kroz teleskop mašte ili čega već na jednu tačku, ukloniš barijere između onoga ko opaža i onoga što se opaža, da subjekat i objekat postanu jedno. I onda ćeš imati priliku da jasno vidiš ono što pokušavaš da opaziš i naći način da otkriješ tu tajnu koju neki nazivaju šestim čulom. A onda je neko i pokušao to da izvede i napravi neki samo svoj lavirint koji vraća u npr. detinjstvo ili neki lep period kada nisi znao šta te čeka iza ugla, a uostalom to te nije ni zanimalo.
Žmureći u svojoj tihoj sobi čuo je da tišina dobija neke nove oblike, nove nijanse zvukova koji odaju utisak da se može govoriti bez ijedne reči, do njega su doprla pucketanja, pauci koji gamižu po ivicama zidova, a takođe i to jedno čulo je imalo moć da se raširi i van prostorije tako da su do njega dolazili i zvuci ptica, vetra, šumovi tek procvalog prolećnog lišća. Mogao je da ulazi u druge stanove, kao da postoji neki poseban put koji ga vodi do drugih ljudi, mogao je da čuje ispijanje kafa, udarce kockica jamba o plastični sto, pesmu puštenu po peti put uzastopno.
Sutradan, u tom lutanju je čuo i strujanje krvi u venama i otkucaje srca. A onda se zaustavio primetivši da ti otkucaji dobijaju neke nove ritmove. Često uhvati sebe kako nekad vidi mnogo bolje i mnogo dalje.
Deo pogleda je kao magnetom postao privučen nekakvom čudesnom aurom, a onda ga je prekinula neočekivana misao kako bi bilo lepo da je sve tu oko njega i ta misao ga je ponela da u sledećem trenutku otvori oči i shvati da je realnost mnogo drugačija. Shvatio je da se ta tišina koja govori pretvara samo u tišinu ili tek neki jedva čujni šapat koji nestaje, da preovladava galama jednostavnih nota, koraci ljudi koji se ore i podsećaju na neki nepravilan marš, dim koji žuri da izađe iz fabrike na izdisaju i da poleti u nebo praveći samo njemu poznate oblike, maloletnice ukrašene onim istim šljokicama koje ima i dama sumnjivog morala koja dominira na televizijskom ekranu. Postavio bi pitanje, da li danas ima šta da se vidi, ali odustaje od toga, jer želi da veruje da su prave stvari vešto sakrivene i dostupne svakom ko može i želi da ih uzme.
Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
