Koliko puta sam čula da se neko ko je pametan, vredan, radan kome se sav trud isplati bude blaćen, ogovaran. Koliko puta su nečije neprospavane noći zbog svog tog truda bile omalovažene, potcenjene. I najzad, koliko puta od srca pružimo ruku onome koji je zaiste nešto ostvario? Da li u genetskom kodu našeg naroda mora da stoji debelim slovima ispisana zavist?
Mi i sami bežimo od odgovora.
A na našem tlu su porasli svetski, evropski, u ženskoj i muškoj konkurenciji, ekipni i individualni prvaci, kako u sportu, tako i u nauci, biznisu, muzici, filmu. Toliko ih je da smo u nedoumici da li smo zemlja košarke ili možda odbojke, tenisa, rukometa, vaterpola. Zaslužuju aplauz (ali duži od 5 minuta).
Veličanje uspeha kada je neko na vrhu i nipodaštavanje istog kada rezultati našeg idola ne budu na onom nivou koji nas zadovoljava počinje da oslikava stanje nacije. Problem nije u idealizovanju nekoga ili nečega već on nastaje kada se previše vremena i napora troši na praćenje takozvanih uzora koji se ne slede već se pod lupom posmatra i analizira svaka njihova greška.
