A nekada se čini da se njihova slabost i priželjkuje, kao uteha za sopstvene neuspehe. Za neuspehe onih koji se nisu ni pokrenuli, koji ne pokušavaju i kojima je jezik najjači mišić koji imaju. To su oni koji leče svoju sujetu i jedino na taj način govore sebi da su bolji. Okruženi prosečnošću u koju su se utopili. To su oni koji ne mogu da zadrže osmeh gledajući svoj odraz u ogledalu.
Jer jedino rad, rad i rad može da održi svakoga od nas vitalnim, ne mladim
Posledica je propuštanje prilike za razvoj i napredovanje u sopstvenom životu. Ova pojava se ne vezuje samo za pojedince, već i za medije koji u trci za čitanošću rade isto to tako da bacaju akcenat na marginalne stvari, dok one suštinske zanemaruju.
Da li smo postali takvi (ili smo oduvek bili) da nam je važniji rezultat utakmice od stope nezaposlenosti, stalnog pomeranja praga siromaštva i povećanje broja onih koji žive ispod njega. Da li je naše pamćenje vremenski ograničeno na 24 sata (a po potrebi i kraće)? I konačno, da li moramo da nađemo način da promenimo igru ili da uvedemo nova pravila iste?
