Punom snagom utonuo je u zvuke okoline. Oni su se još dugo, posle toga, čuli u njegovoj svesti, ali nije više znao da li kao zloslutna zvona ili kao neki dobar podsticaj. Prsti su mu još bili zakovani za dirke. Kao da je sada samo kožom upijao blještavu svetlost koncertne dvorane – pljesak, slike sa zlatnim ramom na zidu, ljude koji su tu – neki samo fizički.
Da li mu to stvarno toliko znači? Može li se živeti samo za muziku, samo od muzike i može li se odvojiti od nje? Postavio je sebi to večno pitanje na koje stalno traži odgovor, iako zna da je više puta pokušao da zaboravi sve i počne iz početka kao običan čovek, jedan od onih iz mase, sa svakodnevnim brigama i malim životom. Jedan od onih što samo prošetaju zemljom, urade nešto malo misleći da se tako spremaju za ono što dolazi posle života. Ali, uvek se ponovo vraćao svom rodnom ostrvu, malom starom klaviru i sobici na jednom spratu neke sive kuće gde je danju svirao dugo, dugo, samo za sebe, dok su mu noću neobuzdani tonovi polako ispunjavali svaku poru i vraćali mu hrabrost.
Setio se kada je došao tu, sa koferom punih nota, torbicom sa stvarima i glavom punom planova kako mu se ta mala soba činila svetlom i velikom. U stvari, zapazio je samo klavir pored prozora. Često je plakao i nadao se da neko njemu blizak čuje tu muziku.
Nešto je lepo samo ako ga podeliš sa drugima, a sreća je prava ako je ne čuvaš samo za sebe.
Neko je davno rekao da je život jedan dug put, ali samo onaj put koji ima srca
Pisao je sonet za nepoznatog, komad za jednu malu daleku zemlju, valcer o moru. Zna da nije lako stvoriti, ali uživanje u tom stvaranju ga svaki dan čini “lakšim”. A sve to za koga? Za masu stranog sveta čija lica i ne može da upamti? Ne. On želi da nastupa svakog dana za nekog ko će se sigurno pojaviti. A reči su suviše banalne i siromašne da bi mogle opisati sve brižne treptaje njegove duše i sve nijanse onoga što oseća. Sada zna…
Vredi živeti za muziku, za umetnost, dozvoliti da ona preplavi život, jer zauzvrat daje osećaj velike sreće ako se samo malo pronikne u tajne tih puteva.
Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.
Ivana Vuković je studentkinja ekonomije. Zaljubljena je u pisanje i voli kada njeni tekstovi govore nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.
