Već neko vreme mi nešto nije jasno. Ok, više toga mi nije jasno, ali u poslednje vreme me baš jedna specifična nejasnoća muči: u čemu je fora sa krevetom? Zašto većina vezuje seksualne aktivnosti za krevet i zašto neki ljudi baš moraju seksom da se bave u krevetu? A fora sa svetlom mi je još manje jasna.
Razumem da je nekad davno, vreme spavanja, kad svi ostali ukućani pogase sveće i odu na počinak, bila gotovo jedina prilika da par upražnjava takve aktivnosti. No, sad je 21. vek, ljudi. Kamo ta sloboda, razvoj i inovacije o kojoj svi pričate? Evo primera:
Scena 1.: Enterijer, veče, osvetljenje normalno za kućne uslove. Dve ribe sede na podu, naslonjene na trosed, ispijaju dobro vino i gledaju film. Zvaćemo ih Ona 1 i Ona 2. (Da, sledi girl-on-girl action. Ko ima nešto protiv, nek’ zatvori “tab”, da ne kažem “jezičak”, pod odmah.) Ona 1 prebaci nogu preko noge Ona 2 i počinju da se ljube, te i šake da lutaju. Imajte na umu da je Ona 1 inicirala ovu priču. Dakle, stidljiva nije. U nekom trenutku Ona 2 počne da skida Ona 1, kako bi otkrila onu lepotu koja samo može biti žensko telo, ma kakvo bilo. Kad ono…
Ona 1: (pokriva se) Ajde, ugasi svetlo.
Ona 2 onda složi neponovljiv izraz lica i u trenu ima potpuno i neopozivo, pa čak i fizičko, shvatanje muške fraze “spustio mi se”. Kakav fade out. Fade to black i The End.
Šta god da uradite posle takve replike, u pokušaju da povratite taj neopisivi trenutak strasti – neće vam uspeti. Ta rečenica, poslednji nezgrapni kadrovi pod tim prokletim svetlom i onih pola minuta aprijatne tišine dok se svetlo ugasi ostaju u sećanju i čitava scena pod njihovim uticajem. Gre’ota. A mogao da bude značajan kinematografski trenutak.
Razumemo u potpunosti da trenuci nesigurnosti dovode do ovakvih scena i svi ih bar ponekad imamo. I sve je to u redu i potpuno prihvatljivo. Ono što nije u redu jeste način na koji većina, uglavnom žena, traži da se njihovi trenuci nesigurnosti poštuju i razumeju, na primer gašenjem svetla, dok očito ne uzimaju u obzir kako se druga osoba oseća u tom trenutku. Nesigurnost ne mora nužno da bude mood-killer.
Uzmite u obzir situaciju u kojoj se nalazite, pa i kako se druga osoba koja to deli sa vama oseća. Ok, nije problem ugasiti svetlo, ali da li to možemo da odradimo na način koji je prikladniji situaciji i raspoloženju? Možda da ustanete ili pružite se da sami ugasite svetlo i time svom partneru pružite bar još koji trenutak vizuelnog užitka dok se krećete po sobi? Možda da drugačije formulišete tu rečenicu da ne zvuči baš kao zahtev ili naredba? Možda da obratite malo pažnje na to da niste sami u toj priči? A možda jednostavno da batalite te priče u potpunosti, ostavite upaljene reflektore, raširite noge i uživate u svom telu i veštinama partnera? Samo predlog. Razmislite.
E, sad. Da ne bude da su samo žene krive za mood-killere. Ona gore pomenuta fora sa krevetom je uglavnom muška. Mhm. Jes’, mame mi moje, raspitajte se. Evo primera:
Scena 2.: Enterijer, noć, rasveta taman kako treba, mood takođe. On i ona na kožnom trosedu, ćaskaju neobavezno, vino opet prisutno, sve kako treba. Kreće akcija, dolazi do heavy- pettinga pa i skidanja, svetlo b.o., niko se ne žali, kad ono…
On: (ustaje) Ajmo u sobu. (Tamo gde je krevet, je l’ te, prim. aut.)
Ona: (hvata ga za ruku i vraća na kožni faking trosed) Ajmo ovde.
Akcija se nastavlja, opušteno-sportski, prijatelji sporta zadovoljni, kad ono opet…
On: (ustaje) Ajmo u sobu. (odlazi u sobu… sa seksi kožnog troseda na neizmerno dosadan krevet…)
Ona: ::facepalm::
Dok ona stigne u sobu shvati da ju je On još i pride lišio zadovoljstva da ga Ona skine. Sve je dečko već obavio sam. Mogao bi i ostatak da obavi sam, misli se Ona. Fade out i nekako se dođe i do The End. Na toliko dosadan način, da nije ni vredno trošenja filmske trake.
I kako onda očekujete da žene budu inventivne u seksu? U slučaju da niste primetili, mi nemamo pravougaona, jednostavno i savremeno dizajnirana tela, kao što su vaši kreveti. Prosto se ne uklapamo po obliku i funkcionalnosti sa tako jednostavnim geometrijskim oblicima. Gde da se presavijemo tu i našta da se naslonimo?
Ovim tekstom pokrećem bojkot gašenju svetala i opšti otpor seksu na/u krevetu. Suzbijanje orgazama naroda kreiranjem nepovoljnih uslova rada na ravnim površinama i pod okriljem mraka mora da prestane. Pravo izbora i raznovrsnosti mora da postoji. Dosta, bre, više.
Danica Radišić, u online svetu više od deceniju poznata kao Niki, je pisac koji ponekad i bloguje, dugogodišnji prevodilac, suosnivač regionalne agencije za marketing i PR Krazy Fish, mama budućeg evil masterminda, i uopšte neobjašnjiva pojava koja je iz još manje objašnjivih razloga rešila da se vrati u Srbiju iz belog sveta gde je rođena i kako-tako odgojena.
