Izreka kaže: Ko jednom jede sladoled u Italiji – stalno će želeti da ga jede baš tamo! Ne morate tražiti ovu izreku po teškim rečnicima, autor ju je izmislio kako bi dočarao veličanstvenost, mnogima omiljene, poslastice. I zaista, ako zanemarim lepotu grada, radost putovanja i bezbrižnost odmora, sladoled je ono zbog čega bih se svakako vratila u Bolonju. Čuveno mesto, Gelateria Gianni (sladoledžinica Đani), mesto je zakrčenja gradskih ulica i prolaza. Međutim, ovde se niko ne buni što ne može da prođe, već se s osmehom sklanja novim mušterijama i brzinski uklanja slojeve čokolade, vanile, lešnika, jagoda, piškota, sirupa, banana, pistaća, ili malina sa hrskavih korneta. Da, sladoled je ono što spaja, ali sladoled je i način da se i domaćini i stranci upoznaju sa istorijom grada.
Nemoguće je odlučiti se za ukus - jedino je sigurno da izbor ne može biti loš!
Naime, postoji više ukusa kojima je naziv vrlo neobičan – “pakao”, “čistilište”, “božanstvena komedija”, ali i jedan specifičan baš za ovu prodavnicu sladoleda – “dve kule”. Ovaj sladoled ima posebno mesto na listi jer je ime dobio po kulama koje se nalaze tik ispred sladoledžinice – kulama koje su zaštitni znak Bolonje.
Mesto sastanaka i rastanaka - nekadašnja glavna gradska ukrsnica puteva
Između XII i XIII veka u gradu je bilo sagrađeno oko 180 kula. Razlozi za izgradnju tako velikog broja kula nisu sasvim jasni, ali je moguće da su ih bogate porodice podizale kao odbrambene kule. Tokom XIII veka većina ovih kula je srušena, neke namerno, a neke su se same od sebe urušile. Dvadesetak kula i dalje postoji u Bolonji, ali su dve kule najpoznatiji simbol grada.
Porodica Asineli uložila je novac za izgradnju kule visoke gotovo 100 metara
Kule su dobile imena po porodicama koje su finansirale njihovu izgradnju, viša po porodici Asineli, a niža po porodici Garisenda. Kao i čuveni toranj u Pizi, i jedna i druga kula su nagnute. Pretpostavlja se da je deo niže kule namerno srušen zbog opasnosti da se uruši. Kule su neretko služile naučnicima za izučavanje snage gravitacije te su sa njih bacali teške predmete, nekada je njihova namena bila da budu kule – stražare, nekada su bile lagana meta gromova, kada su trpele i velika oštećenja. U novije vreme su i mesto za televizijski prenosnik italijanske stanice RAI. Kule služe i kao odličan vidikovac, moguće je popeti se drvenim stepenicama koje se nalaze u unutrašnjosti kule Asineli. U najnižoj zoni kule Asineli danas je moguće popiti kafu ili kupovati u nekoj od radnjica.
498 stepenika vas deli od podnožja do neprocenjivog pogleda na "crveni grad"
Oni hrabri i fizički spremni neka se zapute u savlađivanje 498 stepenika i uvere zašto Bolonju nazivaju “crvenim gradom”. Za one kojima je dovoljno da vide kule samo iz podnožja preporuka je da pronađu najzgodnije mesto, klupu, zidić, široki pločnik, i uz krckanje lešnika i celih bajadera iz raskošnih kugli, posmatraju komešanje prolaznika, vespi, autobusa i bicikala na Trgu Ravenjana, čiji su centar dve kule.
Upečatljivi simboli grada nakrivljeni su svaki na svoju stranu
Iva Šapić je budući istoričar umetnosti. Nesuđeni Šerlok Holms II. Budući umetnik, krojač, kuvar, organizator venčanja i vlasnik cvećare i kafića – knjižare. Ili pisac. Ili turistički vodič. Ili profesionalni čitač knjiga. Ili sve to, ako poživi koji vek duže.
