Obične smirivalice, lekovi protiv bolova, antidepresivi, sve je to u istoj korpi. Hemija, kojom pokušavamo da izađemo na kraj sa stresom. I verovatno znamo sve o kombinaciji smirivalica i lekova protiv bolova, o tome šta nas uspavljuje, a šta razdražuje, šta nam omogućava da funkcionišemo, šta u kojoj kombinaciji i koliko nam remeti funkcionisanje. Možda počinjemo dan sa pola nečega, pa posle doručka uzmemo pola onog drugog, a uveče dupliramo dozu da bismo mogli da zaspimo.
Čim uđete u mašinu svakodnevice odgovornog, radnog i porodičnog života, postali ste potencijalni pacijent dnevne duševne bolnice, u kojoj će vam svaki lekar sa mnogo razumevanja prepisati razne kombinacije za dizanje i smirivanje.
Ozbiljne žene, sa ozbiljnim odgovornostima, emotivnim, porodičnim i poslovnim problemima i stresovima, ozbiljno razmišljaju da sa raznih tableta pređu na neke manje opasne droge. Da počnu da duvaju, ako to pomaže. Da počnu da konzumiraju alkohol prema uobičajenom kamiondžijskom receptu. Rakijica, dve, ujutru uz kafu, flaša piva uz ručak, čaša vina pred spavanje. One su se uplašile, jer su shvatile da su regularni narkomani, koji se na recept snabdevaju u apoteci, da im je organizam toliko pun hemije, da je pitanje mogu li uopšte da se očiste od nje, u kakvom im je stanju jetra, krvni sudovi i sve ostalo, jer više ne mogu da zanemare sve one nuspojave, nabrojane u uputstvima, od kojih su vrtoglavice i malaksalost još i najmanje neprijatne.
One ponekad izjave nešto kao znam da sam zavisna od tih lekova, ali da ih nisam pila, mislim da bi pala krv, povredila bih nekog, ili sebe.
I kao svi narkomani, one razmišljaju o skidanju. A kad se skidate sa nečega, to radite uz pomoć nečeg drugog. Toliki svet se drogira ilegalno, možda im je bolje, nego nama, razmišljaju one.
Filozofije o zdravom životu, promeni stava, pozitivnom mišljenju, samospoznaji – prošle su kroz to. Prihvataju. Pokušavaju. Dišu, rade jogu, osvešćuju nesvesno uz pomoć terapeuta, ali ono što bi jedino pomoglo, a to je radikalna promena načina života, za njih nije moguće. Ili ne mogu da se iščupaju iz uloge glavnog i odgovornog, jer su samohrane majke sa decom koju moraju da školuju i koju ne mogu da ostave ni na nedelju dana, da negde odu same – jer bi samo dovele sebe u poziciju da budu negde odakle ne mogu da deluju, kad dete pozove. Odjebaće one sve oko sebe, samo kad im se deca još malo osamostale. A dotle treba da se snađu da potraju i da se ne oštete previše. Da se ne dovedu u situaciju da ostanu same i slobodne da se posvete sebi, a da za to više nemaju nimalo snage i volje, da se osećaju kao da je sav smisao života iščezao sad kad više ne moraju sve što su godinama, iz dana u dan morale, bolesne i zdrave, depresivne i vesele, sluđene i opuštene.
Ta borba je način života, koji zapravo treba da se promeni. Ali ta borba mora da se iznese. Svako ko ima više od 40 godina, a još nije posegao za nekim oblikom drogiranja protiv stresa ili odavno primenjuje neku ozbiljnu duhovnu i fizčku praksu kao način života ili nema decu i porodicu.
Ili je najzad pronašao nešto čime se skinuo sa antidepresiva.
Izvor fotografija: b92.net, stil.kurir-info.rs
