Ruke su podrhtavale, ali su ostale snažne, ali kolena… ta prokleta kolena, kao da razumeju samo komande srca, klecaju kao tuđa. Gde je mozak u toj priči?!
Zagrlio ju je tako snažno, onako kako samo on zna i kako ona voli. Poljubio ju je u glavu, čelo, kod uva, pa u vrat, spuštao se niže, a njeno srce je šamaralo njegovo, iskakalo iz ležišta.
Tako je svaki put kada pokuša da je sebi vrati. Na svu sreću, saznalo se za njegovu novu devojku, za kojom je, kako kažu, “odlepio”, pa se razum na vreme uključio. Iz prethodnih iskustava naučio je da sarađuje sa srcem kada se uključi alarm “devojka”, ali teško je, treba dosta vremena da se usaglase skroz ta dva bitna igrača ljubavi. Ovo i nije bila ljubav, ovo je bilo nešto drugo, uzbuđenje, nešto neizvesno, neodlučno, nedefinisano, nemirno, nedovršeno. Hmm… uglavnom su u svim ovim rečima prva dva slova ne, možda to nešto znači. Verujem da je sve to jedno veliko ne, ali njegov dodir je prosto savršen i vikao je da. Spušta se ruka niz leđa, ona bi da ga odgurne, vodi borbu sama sa sobom, ali pored njih je krevet i deluje kao da ih vuče ka sebi. Uspeva da se odupre, misli, pobedila je sebe, njega a i krevet. Opšte je poznato da su žene osetljivije kasno uveče, njemu je to bilo vrlo dobro poznato, pogotovo posle par pića, tad su spremne da idu iz krajnosti u krajnost, od totalne predaje muškarcu do totalnog odbijanja. Ona je drugačija, između je, negde u čistilištu ili, po narodskom, “nit’ smrdi, nit’ miriše”.
Biti ili ne biti?! Pitanje je sad
Da, a ne da.
Hoće, a neće.
Želi, ali ne sme.
Grli, a ne grli.
Kaže nemoj, a misli nastavi.
Previše je on snažan, baca je ipak na krevet, grli je, steže ruke, mnogo je blizu, ali njihova priča je jednostavno predaleko, prošla je pored njih nezapažena. Nisu je uhvatili i dovršili. Trza se ona, ne vredi, jači je, dobar je i loš, pažljiv i grub u isto vreme. Zna da pravi dobru kombinaciju pokreta, dodira, ali nema dobar tajming. Želela ga je tako jako, i znala je da ako poklekne imaće verovatno savršenu noć, zato što su u krevetu bili dobri, ali je ipak mozak odigrao presudnu ulogu sa pitanjem – šta posle?! Sutra ćete biti opet drugari, ti ćes odlepiti, želeti još, a on će se uskoro vratiti sa svog puta kod nove devojke. Da joj se ne sviđa toliko, bilo bi u redu. Kada su u pitanju samo privlačnost, seks i strast, tada je sve dozvoljeno, ali kada se uključi srce i osećaj neke nervoze, nesigurnosti – beži odatle, minsko polje, pogotovo kada postoji gorepomenuti faktor “nova devojka”.
Sve igre koje su odigrali njih dvoje bile su zabavne, iritantne nekad, smešne, neizvesne, naporne, a i dosadne u određenom momentu, kontradiktornost je na visokom nivou kada su oni u pitanju, ali ironija i dalje vodi.
Sutradan, naravno, kao da ništa nije bilo, i dalje su drugari, ali žele se i dalje, samo što ona ne voli dve stolice. Nekada je seče pogledom, i tada joj prođe svašta kroz glavu, kao i njemu verovatno, ali digla je ruke. Maske su pale onog trenutka kada i on u njenim očima. Spopada nju, a druga ga čeka kilometrima dalje, neće moći tako. Rovita je još uvek, ali nalazi druge priče, započinje ih pa završava, ali svakako ide dalje. Uživaće svako sa svojim odabirima, ko zna zašto je to dobro. Možda jednostavno nije suđeno, ne treba ni da se započinje ili završava ta njihova priča.
Nekada je dobro ostaviti neke stvari nedovršene da se ne bi više zakomplikovale, treba se posvetiti nekoj novoj priči. Sve je to na kraju jedno iskustvo manje-više.
Izvor fotografija: ana.rs, myvideo.de
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
