Baš kao i u pesmi, ponedeljak je bio pred vratima. Zatvaram kofer, škripac rajsferšlusa zataškava težinu slučajne tišine. Osvrćem se oko sebe da vidim nisam li nešto zaboravila. Vidim namerno zaboravljene stvari razbacane po njegovoj sobi. Kutija od parfema, šampon, kupka, cipele i moje srce – ništa od toga neću da nosim.
Gledam u avionsku kartu, putujem u cik zore. Navijamo sat u 4.20. Ponedeljak je pred vratima. Kuca bučno na njima. Dobro je da još koji sat možemo da se pravimo ludi kao da niko ne odlazi. Otimam se između želje da ostanem i obaveza koje me čekaju. Vagaju se trenutne želje sa planovima za budućnost. I kao da ipak gubim.
Spavam na njegovom ramenu već nedelju dana. Još noćas, pa kroz dugih dva meseca ponovo. Već se pitam gde je ta ruka što sutra uveče neće moći da me grli. Imamo se i nemamo u istom trenutku. Preslikavam svu toplinu našeg kreveta na svom telu, ide zima, biću sama, trebaće mi.
Još noćas…
Gledam ga kako spava, slušam ga kako diše. Želim da ga doživim sedog i starog, da ga i onda uhvatim za ruku. Zašto? Jer niko nikad nije znao tako da me nasmeje, izleči od prošlosti i zadrži pored sebe.
Već mi nedostaje. Ljubimo se satima – ne vredi, jutro nas je opomenulo.
“Leži još pet minuta”, čujem taj pospani muški glas nakon oglašavanja alarma na telefonu.
Gutam ga očima, zagrljajima, poljupcima. Hoću samo jedno – da ostanem. Ne usuđujem se. Vreo je, umoran, gleda me kao da nikada neću otići. I neću. Ostaću zauvek u ovoj hladnoj, jutarnjoj, oktobarskoj sobi.
Fizički smo rasuti. Približavamo se aerodromu. Još sam tu, dobro je. Želim da otkažu let. Ne otkazuju ga.
Šta sad? Da ga zagrlim i odem? Između pasoške kontrole i njega stojim sluđena ja. To je ta crta preko koje ne želim da kročim, crta preko koje samo ljudi sa kartom u ruci mogu.
Još uvek se smejemo. Još koji minut smo blizu.
Samo ostani tu
Trčim do WC-a, naređujem mu da me čeka ispred vrata. Valjda zbog toga što znam da ćemo kroz dva sata biti neizmerno daleko.
Odlazim. Mašem. Dobro sam. Okrećem se. Gubim ga. Hoću natrag, ne usuđujem se. Ne vidim ga više.
Osmeh je deo posla svakog stjuarta. Žele nam dobar dan i prijatan let. Osmeh gubi vrednost u avionu što zbog moje tuge, što zbog toga što je on naređenje u avio-kompanijama.
Lica se razvlače u kez. Ja samo čekam da stignem kući i da na miru plačem.
“Ponedeljak je pred vratima, a niko ne sme ni da ga pomene. I ljubimo se, ljubimo se satima, sve dok nas jutro ne opomene. Bože, koliko ga volim.”
“Dame i gospodo, dobrodošli u (tip)”.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
