Branko Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Njegove najpoznatije zbirke pesama su “Vatra i ništa” i “Uzalud je budim”, koje je stvarao pod uticajem neosimbolizma. Na njegov rad veliki uticaj imali su francuski simbolisti Varelij i Malarme, pa se u njegovim radovima mogu naći nacionalni motivi, legende, kao i antički motivi. Po obrazovanju, Miljković je bio filozof, pa njegov stavaralački rad krije odgovor na mnoga filozofska pitanja.
“Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti.”
“Ko nikad nije pohvalio tuđe srce, taj se predao na milost i nemilost rečima.”
“Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje.”
“Kroz tuđe srce vodi pravi put, ko drugačije putuje nailazi na tamu.”
“Vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.”
“Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire.”
“Misao koja ne ume da misli, zavlada svetom.”
“Od srebroljublja ko je postao srebren?”
“Nepokretna reč brzo iscrpi svoj smisao.”
“Jedna reč čini ljubav, oko nje kruže imenice koje misle.”
