Prethodne tekstove iz serijala “Bref” pročitajte ovde.
Tog dana smo odlučili da slavimo život. Ne znam da li ste čuli, ali trećeg aprila je preminuo Ričard (Richard Descoings), direktor našeg fakulteta i bliski prijatelj francuskog predsednika. Njegov doprinos našem fakultetu bio je ogroman, jer pre njegovog direktorskog mandata na ScPo-u nije bilo inostranih studenata. Dakle, bez njega ni mene ne bi ovde bilo, tako da ovim putem želim da mu se još jednom zahvalim.
Bref, odlučismo mi tako da, posle dana žalosti na fakultetu, malo dignemo moral. A kako bolje nego onako kako to Francuzi najbolje rade, uz tzv. apero. Kupili smo sve moguće i nemoguće vrste sira i vina, tri bageta i zaputili se u stan mog najboljeg druga. Priznajem, osećala sam se malo krivom, ali istovremeno sam bila potpuno sigurna da radim pravu stvar. Ne pamtim otkad nisam tako spontano prihvatila nečiji poziv na bleju. Uvek je tu neki čas jezika, trening ili nešto treće. Ali uvek je nešto. Nemojte me shvatiti pogrešno, smatram da je rutina veoma pozitivna kada vam donosi dobre rezultate, kada pomaže da odradite sve kako treba. Ipak, ona izreka da treba ponekad stati i pomirisati ruže stvarno važi – ljudi, istina je, ja proverila!
Ovako je otprilike izgledao naš apero
Mi smo je baš ozbiljno shvatili, pa smo mirisali i više nego što je trebalo. Svi znamo kako vino utiče na ljude, a i mi smo, dozvoli, ljudi. I tako, neko predloži da se igramo onoga “nikada nisamˮ (I have never…). Koncept je vrlo jednostavan, prva osoba kaže nešto što nikada nije uradila, a svako ko jeste mora da popije gutljaj pića. Smatram i da je cilj ove debilne igre svima jasan, samo je put do njega začinjen nekim novim i neočekivanim priznanjima.
Na putu kući, ja shvatih da sam se, umesto da se lepo zabavim, malko istraumirala. Zašto? Hm, pa verovatno iz razloga što sam, kao i većinu stvari u životu, i svoje prijatelje malo idealizovala. Te sam ih tako sve zamišljala kao osobe beskrajnog morala, nesposobne za bilo kakve meni neprihvatljive radnje. Doduše, ništa od toga što sam saznala nije bilo tako dramatično, ali me je ipak nateralo da sebi po ko zna koji put postavim isto pitanje: Ko je ovde lud? Je l’ studenski život mora da bude baš toliko razuzdan? Malo samokontrole, molim!
Upropastiše mi seriju dušmani
Sve se, kao i većina stvari u životu, svodi na jednu vrlo jednostavnu tvrdnju, a ona glasi: Samo zato što nešto možeš, ne mora da znači da bi trebalo to da (u)radiš. Ovo važi u nebrojenim životnim prilikama – od konzumiranja droge do besmislenog seksa. Stanite, pa zar vam nije bilo bljak to što su svi likovi čuvene ekipe iz serije “Tračara” (Gossip Girl), bukvalno svi, spavali sa svakim? Kako bi rekli Francuzi, la boucle est bouclée, iliti krug se zatvorio – ovaj put sa Bler i dragim nam Loverboyem (alo, scenarista, šta ti bi?)
Da se vratimo, ipak, na stvarni život, jer to je ono što se događa kad se epizoda završi. Možda sam ja beskrajni romantik (ne: romantičar), ali smatram da su ljubavni odnosi nešto o čemu treba debelo razmisliti pre nego što se u njih upustite, naravno pod uslovom da vi uopšte želite tako nešto. Ja ne kritikujem one koji žele ono: bez obaveza, ali da li ste se ikad zapitali je li to uopšte izvodljivo? Na kraju krajeva, ljudi nisu toliko bezosećajna i distancirana bića kakvima se neki od nas prave. Možda je istinski razlog (dramska pauza)… usudiću se da kažem… strah od odbačenosti? Ma znate šta, naravno da jeste. Svi oni koji vam kažu suprotno ili su u stanju samoobmane ili prosto obmanjuju druge. Već čujem grmljavinu kritika na moj račun, ma samo izvol’te! Samo mi nemojte reći da i vi ne biste želeli tu jednu osobu, samo vašu, koja ne mulja i ne vrda, već je spremna da ljubav dâ, čak i uprkos riziku da joj nećete uzvratiti?
Zar ne želimo svi baš ovakvu filmsku ljubav?
Ovde sam vas nadigrala, znam, šta ću! Šalu na stranu, bila bih najsrećnija kada bi svi ljudi posedovali neku specijalnu telepatsku tehniku prepoznavanja svog idealnog partnera. Na taj način bismo izbegli sve te silne srčane prelome. Nažalost, dok društvo iz Applea ne izmisli neki iHeart app, osuđeni smo da ručno (da ne kažem manuelno) i naslepo prebiramo po magičnoj kutiji, a sve u nadi da će sledeći put biti sudbonosni i pravi. Onda dolazi prsten i bela haljina. S druge strane, tu se priča ne mora završiti. Svoje i živeli su srećno do kraja života ćete možda tek dobiti iz drugog, trećeg, ko zna kog puta. Važno je ostati dosledan sebi, a možda najvažnije od svega – drugoga tretirati onako kako biste želeli da on tretira vas (tumačiti po želji i ukusu).
Bref, volite nekog i neka neko voli vas.
Bisous,
N.
Nina Vuković je, po rečima svojih prijatelja, “totalno diskutabilna”. Svesna je toga da previše priča, ali smatra da to nadomešćuje svojom duhovitošću. Jezik je njeno najjače oružje.
