Neizmerno. Toliko mi nedostaješ. Ali ko sam ja da se igram sa statistikom? Nikada mi nisu išle brojke. Ja sam ništavilo, kome su uvek putevi matematike i ljubavi zatvarani pred nosom. Brisani gumicom, jer je rezultat bio u čudnim brojkama, ponekad i u debelom minusu. Podebljanim olovkom, i to nezarezanom.
Centimetar po centimetar, izvlačila sam emocije iz tebe. Slog po slog, slušala sam skoncentrisano – ne bi li čula ono što želim. I jesam. Čula sam neke šifrovane reči divnog značenja. Divne su te šifre koje se sastoje od mnoštva nečujnih brojeva i znakova.
Ponekad bih se popela na prstiće i dosegnula tvoje grudi, pa bi me zagrlio svojim ogromnim rukama, a ja se osetila maleno. Ah, kakav divan osećaj. Pa bacim pogled odozdo na tvoja ustašca. Neverovatno, tako mala usta velikog čoveka. Njima bi izgovorio: “Ili ti, ili niko”, pa bi se osmehnuo i otpio gutljaj soka. Mali gutljaj, malim usnama.
Neverovatno, tako mala usta velikog čoveka...
Koliko tipki na klaviru bi odsviralo našu melodiju ljubavi? Samo par? Ili je potrebno raširiti šaku i protegnuti prstiće da bi pritisnuo tipku našeg zvuka? Kako bi bila prelepa melodija, kladim se. I bila bi u samo par tipki, jednostavno, nežno, olako i bez mučenja… Baš kao ti i ja.
Bio si mi broj 100. Kao neka odrednica za veliko, nepremostivo i najbolje. Dovraga! Dokle sa brojkama?!
Evo te sada, miljama daleko, satima unapred, emocijama u padu, hladnoći u vazduhu. Čujem samo zvuke signala, prekida veze, dok gledam mutnu sliku tvog najboljeg izdanja. Prokleta daljina, prokleti kilometri. Znaš, daljina je sranje!
Ali ne brini, 11,000 je skup brojeva koji će te dovesti do mene. Pa ćeš se kretati drumom nekih uskih uličica sa nepovezanim brojevima u kojima se komešaju mirisi jeftinih parfema i mentol žvaka. Nemoj se izgubiti, jer sa leve su neparni, a sa desne parni brojevi. Kada budeš došao, čekaće te kilogrami omiljenih bombona, i ja (nisam teška Bog zna koliko), sa mojih par centimetara crnih trepavica, crvenim ružem broja jedan i u crnoj haljini dugačkoj do poda.
Javi mi tačno kada slećeš, da znam od kog trenutka da brojim naše sate. Od kog trenutka da krenem da baratam brojkama, pa da na kraju izračunam koliko te volim… Samo požuri, jer mi sada brojke ne idu…
Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.
