Još od početka mog blogovanja, nisam želela da imam pristup a la “Sex and the City”, neprijateljski nastrojen prema muškarcima i pomalo narcisoidan. Razlog je bio taj što sam bila deeply in love. Sada kada nisam, mogu da dopustim sebi malo slobode i puno istine. Za razliku od prethodnih, ovaj tekst nije umetnički upakovan, već je prepun jednostavnosti.
Sedeli smo u parku prošlog proleća, zaljubljeni i puni planova za budućnost, koje smo beležili u njegovu agendu. Nakon što jedan list ispuniš slovima i rečima preleziš na drugi, zar ne? Ne nastavljaš da pišeš po dlanu ili klupi. To bi bilo ružno. Tako da sam okrenula sledeći i imala šta da vidim. Mala ilustracija ”devojčice” crtana od strane mog tada dragog, ispod koje je pisalo neko žensko ime.Prvo ne zovem se kao taj ”crtež”, drugo ne ličim na isti i treće znate koje je pitanje usledilo sa moje strane.
”To je jedna devojka sa faxa, koleginica, to je davno crtano”, objašnjavao je.
I don’t care, mislila sam, samo mogao je taj list da se iscepa, ako smo već duboko u ljubavi, srećni ko deca.
Ne nije mogao, morao je da stoji tu.
Nakon toga osoba sa tog crteža se pokazala kao prava ”bitch”. To je bila koleginica koja mu je redovno pisala po Facebook wall-u, ostavljajući srca i poljupce, kao da ne zna da je ružno švrljati po tuđim zidovima.
Sledećeg dana smo svratili na njegov fax, on je morao da završi neke poslove, a ja sam ga sačekala ispred amifiteatra. Udobno sam se smestila u skupu fotelju i švrljala pogledom po holu. Na zidovima su slike studenata, letnje i sa kezom od uva do uva, i na svakoj sledećoj se prikazivao crtež iz sveske. Ono što moj dragi nije znao je to da sam ja tu devojku znala i po prezimenu i još nekim stvarima. Šerlok u meni živi, ali i u vama, znam. Izašao je iz amfiteatra, uz pratnju i prazne priče. Nisam se koncentrisala na lik devojke koji mu se unosio u facu, jer su mi pažnju privukle šljašteće helanke i air max patike. ”Šta radiš ovde?”, pomislila sam. U priču je uleteo i neki asistent i tema je bila predstavljanje naučne teme na nekom seminaru. Možda ova devojka stvarno ima nešto da kaže.
Nakon par meseci, prešla sam preko tih igrica. Smatrala sam ih za gluposti i nešto što ne treba da me nervira. Bili smo kod njega, sve super, sve lepo, detalje ćemo preskočiti, jer bitno je ono posle. Slao je neki mail, dok sam pravila cedevitu, spustila sam čaše na sto i u tom trenutku magičan zvuk sa Facebook-a, i reči na chat-u: ”Maleni, pa gde si ti?”. Prebledeo je. Ona je bila druga karikatura. I ne želim o njoj. I dosta sam i o njemu. Previše.
Uskoro je gospodin autor crteža i akter mog ljubavnog života prestao da ”objašnjava” takve stvari, a bilo ih je mnogo. Govorio je da ne mora meni da polaže račune. Na šta sam ja pomislila: ”Nisam banka, ali jesam devojka, I guess!”. Uskoro je i prestao da bude akter moje ljubavne priče.
Zašto se trudite oko nečega, a to zapravo ne želite?
A možda i želite, ali želite još nešto pored toga. Kako bi bilo da postanete veliki dečaci?
Nisam ni sanjala da ću blogovati o njemu, ali lepo ljudi kažu… Be nice to me or i’ll blog about you.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan najnovijim beauty trendovima i neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
