Imperativ The show must go on (Spektakl mora dalje) u još nešto dubljem prevodu, na jeziku života, znači: “Koji đavo više nastavljaš da cmizdriš”. Čini mi se da vek naših radosti i vek naše patnje uvek najmanje zavisi od nas samih. Em što doprinose našoj nesreći, em što odlučuju da li i dokle treba nad postojećom mukom kukati. Pa, ti pisni ako smeš pred onim koji ti je rekao da je sutra oko dvadeset do tri već vreme da ti se zacele rane.
Danas nije moderno plakati. Čak smo i podložni osudama ukoliko zaplačemo a pritom imamo krov nad glavom, pristup internetu, pune stomake, pun frižider, lepu majku, zdravu tetku, živu babu i šta ti ja znam. Cenimo kako je svaki prosečan život dovoljno ispunjen raznim pogodnostima koje nam zapravo ne daju za pravo da plačemo koliko mislimo da je potrebno.
U tom smo proračunu zanemarili bitnu činjenicu da predmeti nisu duševni stimulanti i da materija nije faktor sreće, još manje usisivač suza.
Ono što zaboravljamo jeste da se spektakl zapravo nastavlja; spektakl za koji verujemo da je stao ukoliko damo sebi za pravo da se požalimo i zakukamo.
“Moraš dalje, pusti to više. Dosta je bilo plakanja za tim.”
Bilo se Vi smejali ili plakali, Predstava teče! Sa Vama ili bez Vas, Zemlja se okreće, bogati bogate, siromašni gladuju.
Spektakl uveliko traje i dok plačemo. Suze su sastavni deo života, što znači da život ide dalje i dok urličemo.
Suze nisu jedinica slabosti
Tuga ne zaustavlja vreme, suze ne otežavaju Zemlji da se okreće. Zašto onda često čujem kako je potrebno da se čovek sabere i prestane da žali za nečim kako bi nastavio da živi?
Ne želim takvu vrstu pomoći ili pseudomudrosti, ne želim ljude koji bolje od mene znaju dokle moja tuga sme da traje i koliko još suza smem da pustim. Želim prostor u kome ću moći da odbolim. Ne želim da se nasilnički ophodim prema sopstvenoj patnji iz želje da je što pre oteram. Neka je, tu je, deo je mene, ona me oblikuje i obećava buduću mene.
I ako živimo u jako optimističnom dobu gde nas možda i prekomerno uče kako je život jedino lep i da od istog treba da napravimo što lepšu i kvalitetniju sliku, ne zaboravimo kako je živeti i osećati, a da čovek ne oseća jedino lepe stvari. U tome svemu je sreća, u prihvatanju svega što doživljavamo.
Život ide dalje i dok plačemo, i onda ga živimo.
P.S. U jednom od prethodnih tekstova govorila sam kako se čovek treba smejati i onda kada ga stigne najteže. Kako ovaj tekst ne bi bio u potpunoj kontradikciji sa prethodnim tvrdnjama, želim da naglasim kako je napisan da bi poništio ideju kako život staje onda kada plačemo. Ukratko, da rezimiram oba teksta: Ne plači pred bilo kim kako bi sačuvao sebe, smej se kako niko ne bi znao da išta može osmeh da ti oduzme, i ne dozvoli da drugi odlučuju kada je dosta za žaljenjem. Proći će kada prođe, ne žurite sa gonjenjem tuge. Shvatite zašto je tu.
Izvori fotografija: imgfave.com, thedailyray.tumblr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
