E jaka mi je ova asocijacija o zadenjavanju za pojas, kontam da je polovina vas neće skontati, jer niste dovoljno matori, ali ne bih da vas potcenjujem objašnjavanjem.
Tako otprilike ja nastupam kad sam kurčevito ono što jesam, jer sarkazam. Nedavno sam imala ispad. Kolega se zezao sa mnom, na svoj način, a ja baš nisam bila raspoložena da mu povlađujem, jer sam baš bila u kurčevitom modu onoga što jesam, pa sam na njegov dodatni komentar da ja volim takvu vrstu zezanja, ispalila “ne, ja inače smatram da si prostak i seljačina, samo to ne pokazujem, nego se spustim na tvoj nivo, pa ti misliš da si baš duhovit”. Jbg, bilo je spontano. A ja kad nešto spontano pobacim, ume da bude vrlo neprijatno. Jer se obično staram da atmosfera bude vesela i šaljiva, na bilo kom nivou. Mislim, nije mi teško da se spustim. Osim kad jeste. E onda spuštam rafalno. Takatakaktakatakatakatakaaaak! Sve u metu. U crno.
I posle danima razmišljam o tome šta mi se, dođavola, desilo. Ispad, eto šta. Ali čega ispad? Ogorčenja?
Dozlogrđenja, pre će biti. Jednostavno mi bude smrtno dosadno da budem zabavno otkačena i onda budem smrtno ozbiljna.
Veći deo svog odraslog života provodim praveći se da sam normalna. To je inače, brend mog vaspitnog sistema, kojim sam kontaminirala svoju decu – posisali su ga, vala, sa majčinim mlekom. A i inače su ga posisali, čim su došli kod mene da im budem majka. (“Ko tebi dade decu?” – što reče jedan simpatičan mladić, mnogo pre nego što je postao otac. Moraću da zapamtim da ga pitam bi li me sada opet to pitao.) To zapravo znači da se spuštam na nivo onih, koji ne mogu da se popnu na moj. Nivo. Da, umem prostački da se šalim, nije čudo što ljudi misle da ja to volim. Jbg, živim među seljacima. A s kim si, onakav si. Ili se barem pretvaraš da jesi. Zadevaš za pojas.
Ne mogu da opišem ushićenje koje osećam u društvu onih sa kojima ne moram ništa nigde da zadevam, nego samo da budem. Rodila sam sebi odgovarajuće društvo, pa sam skoro svakog dana ushićena. Ali povremeno (ma svakodnevno) se ipak osećam kao ona aždaja iz vica što je živela preko sedam mora, sedam gora, sedam prašuma, sedam pustinja, pa je izašla ispred svoje pećine, pogledala okolo i rekla “jbt, gde ja živim?!”
