Živim dvostrukim životom. Jedan se tiče svega onoga što jesam, a drugi svega onoga gde zadevam za pojas sve ono što jesam. Živim Between The Irony (i dugujem zahvalnost za ovaj koncept bendu Spring & Youth, čiji album nosi taj naziv i na Youtube u ovom trenutku ima 425 prikaza – nisu se proslavili, jer su daleko iznad nivoa komercijalne nenormalnosti, paranormalni su, takoreći).
Drma li me kriza identiteta, na polovini života? Retoričkoj polovini, pošto teško da ću živeti 104 godine. Ponekad se osećam šizofreno, a ponekad kao prevarant. Kad pomislim, bože, kad bi ovi ljudi znali šta stvarno mislim, dok izgovaram neke kurtoazne rečenice. A onda počnem sumnjičavo da zagledam narod, pitajući se koliko njih se u ovom trenutku u mojoj blizini oseća isto tako. Koliko njih prosto zadeva za pojas ono što jeste i pravi se da je normalno? Krije li se neka napaćena šizofrenična srodna duša, iza običnog lica koje mi pokazuje? Uzalud se nadam da ću regrutovati još nekog novog u svojoj blizini. Već ih sve poznajem i volim.
Živim na najnižoj frekvenciji svog registra, jer živim među svetom kome je to jedina frekvencija. Moji usamljenički uzleti na toj frekvenciji postaju ozlojeđeni ispadi. Brendirala sam decu i pustila ih da krče svoje puteve između ironije. A meni je vreme za kvantni skok iz balansiranja ka konačnoj integraciji. Strastveno se nadam da ću uspeti to da okončam, pre nego što skončam.
Naslovna fotografija: instagram.com/fasheditorals
Aleksina Đorđević
