Da li želite da ostanete na nivou devojčice kojoj mama i tata daju džeparac? Verujem da odrastanje počinje kad prvi put ostaneš bez džeparca, pa onda moraš da smisliš kako da dođeš do novca – da li ćeš zasukati rukave i latiti se nekog posla, ili ćeš gledati u nečiji novčanik i smeškati mu se umiljato. Tog momenta imamo priliku da odaberemo teži put, koji je verovatno i sporiji, ali koji od nas pravi osobe sposbne da brinu o sebi, da preuzmu odgovornost i prihvate brigu o drugima oko sebe. Nikoga ne osuđujem, svako ume nešto što neko drugi ne ume i za sve čovek (žena) treba da bude nadaren i sposoban – ali glasam za rad, za ambiciju, za ostvarivanje svojih snova, jer znam kako se dobro osećam zbog toga i kako je moćno znati da zaista ne zavisiš ni od koga i da ništa ne može da te sputa i ograniči – sve je na tebi i do tebe.
Za ovih deset godina, postala sam preduzetnica, majka i supruga, porasla sam i naučila mnogo o sebi i drugima, o životu, o poslu, o suštini i prioritetima. To ne znači da sam stena koju ništa ne može da pomeri s mesta – poslednji meseci u ovoj godini toliko su mi teški, da se ponekad uhvatim za glavu, pitajući se šta mi je sve ovo trebalo i kako ću da izađem na kraj sa poplavom obaveza i zahteva i da li ću sačuvati zdrav razum. Ponekad sumnjam u sebe, u svoju mentalnu snagu, u svoju sposobnost da budem sve to – preduzetnica, majka, supruga – da budem žena i osoba na svim frontovima, stalno u prvim redovima. Ponekad poželim da sam bezbrižna. Ali, drugi me doživljavaju kao stenu. Nosim ogromno breme odgovornosti i ako ja popustim, slomim se i padnem, ko će ga preuzeti? Šta će oni koji od mene zavise? To nije ohrabrujuća pomisao, ali pomaže da se prekali čelik volje i rešenosti. Ja sam hrabra, ja znam šta hoću, ja sam uspešna – odlično, blago meni, čak bih sama sebi zavidela, kad ne bih znala da to znači da nemam prava da se žalim. Ja ne smem da kukam, da pokazujem slabost, mrzovolju, umor, beznađe. Za mene nema pripisivanja preosetljivosti PMS-u, ako grešim jer me boli glava, jer sam neispavana, besna i rasejana, sama ću se nositi sa tim greškama, jer je to moj izbor.
Da li sam se ja to upravo žalila i kukala?
Htela sam da vam dočaram ulogu žene-stene – veoma važno pravilo, koje sam odbijala da prihvatim jeste da pred zaposlenima, saradnicima i svima oko sebe ne smeš da pokazuješ slabost, već samo postojanost. Sama sam birala, sama plaćam cenu svog izbora, sama plačem, da se drugi ne uznemire i ne posumnjaju u mene. To što smo svi od krvi i mesa i što je posao takav da je potrebno da imaš blizak odnos sa zasposlenima i saradnicima, ne računa se, kada si na vodećoj poziciji. Od mene se očekuje da uvek izgledam sjajno i da znam kuda vode zadaci koje delim, da znam odgovore na postavljena pitanja i da znam da postavljam pitanja, tako da dobijem prave odgovore.
Trudim se da to imam na umu i da tako postupam i da pri tom ne zanemarim ono što osećam kao duboku ličnu istinu – ja svesno, pa čak i na svoju štetu, dajem sebe na način na koji osećam da treba, jer želim da stvorim ideanu radnu atmosferu i stvaram je svakoga dana, znajući da ni meni ni mom timu nije teško da dolazimo na posao, jer volimo ono što radimo.
Još nešto hoću da istaknem – primetila sam da u poslu generalno među ženama izostaje podrška i savezništvo. Ima toga, ali nedovoljno, možda ne na pravi način – iz nekog razloga, ženski savezi su neverovatno teški, a žene kao da ne uviđaju koliko bi bilo bolje da se drže jedna druge, da nesebično pružaju podršku drugim ženama, znajući da takođe ima žena na koje same mogu da se oslone, računajući na njihovo razumevanje.
Nas dve, moja poslovna partnerka i saveznica Nađa, započele smo kao drugarice – nismo planirale partnerski odnos, ali to je nešto najbolje što nam se dogodilo! Iz godine u godinu, naše savezništvo, naš poslovni odnos, koji je izrastao iz prijateljstva, redefiniše se i menja nas – mi stalno uviđamo, saznajemo, učimo i shvatamo koliko smo srećne što možemo da se razumemo u potpunosti i što jedna drugoj pružamo oslonac i podršku. Možda smo imale sreće, jer delimo iste vrednosti i na isti način sagledavamo ono što je istinito i imamo iste ambicije i snove, ali svih ovih godina i dalje nam je najvažnije to što volimo da radimo, volimo da stvaramo i da dosežemo onaj trenutak kada se snovi ostvaruju, kao magijom (kao da nismo u njih uložile silan rad, vreme i energiju). Svaki projekat koji pokrenemo je kreativni proces kroz koji prolazimo zajedno sa svojim timom, znajući šta hoćemo, a ipak ne znajući da li ćemo to postići baš tako kako smo zamislile, ili ćemo usput smisliti nešto drugo, prilagoditi se procesu.
Verujem da je svaki posao kreativni proces, u kome prolaziš kroz sve njegove faze i zahteve, da poslovno partnerstvo olakšava nošenje tereta odgovornosti i da su žene dužne da pomažu drugim ženama da se osnaže i ohrabre i da se usude, a zatim da nastave da im pomažu u istrajavanju.
Možda to nije put za svaku ženu, ali ako osećate da sistem sputava vaš potencijal, da se niste iskazale i upotrebile sav svoj talenat i oprobale svoje sposobnosti, onda je vreme da izađete iz sistema. I napravite sopstveni. Neće biti lako, računajte na to. Ali biće neprocenjivo.
Nina Milović
Produkcija: WANNABE MEDIA
