Bila sam sigurna da će mladi Rami osvojiti Oskara, jer sam gledala film. Veliki deo filma sam gledala kroz suze. Ali mene je lako rasplakati, naročito dobrim filmom i muzikom. U realnim životnim situacijama nemam kad da se prepuštam osećanjima. I baš sam bila srećna kad se moje predviđanje ostvarilo (po više tačaka, jer je i film dobio nagrade), jer, kao i svi mnogo volim kad sam u pravu. Osim što sam često u pravu po pitanju nekih gadnih predviđanja, pa se onda žestoko nadam da nisam u pravu, ali osećaj me nikad ne prevari i onda, šta ću – jedinu satisfakciju mogu da pronađem u tome što sam znala unapred, upozoravala i bila u pravu. Mnogo puta sam u očajanju izgovorila “a zašto mi ne veruješ, kad znaš da kad imam ovakav osećaj, uvek bude tako?!” Mislim, nema to mnogo veze sa pričom, nego ja to samo onako, hvalim se. Hoću da istaknem kako sam znala da će Malek biti nagrađen, ali sam isto tako bila sigurna da je zaslužio tu nagradu dvesta posto, jer je prosto savršen.
To što sam ja odlepila za Ramijem, pa sam progutala celog Mr. Robota, (ubrzo nakon što sam odgledala “Bohemian Rhapsody”) u dahu, verovatno je zato što se ne dešava često da se toliko ushitim, oduševim, primim – jer to je ono što tražim u ljubavi i umetnosti. A nema toga baš na svakom koraku. Pa ni na svakom drugom. Ni trećem. I tako hodam, hodam, hodam, žuljam svoja osetljiva stopala kojekakvim rogobatnostima i nagazim na biser. Jeeeee!!!
I osećam se kao da sam otkrila novi svet i radujem se i pričam svima koliko je super to što sam otkrila, jer želim da podelim tu radost i želim da i oni dožive ushićenje, da plaču i da se smeju, da uzdišu i upijaju i napajaju se genijalnošću. Zato što sam sto posto sigurna da se duh hrani genijalnošću i zato što znam da je genijalnost redak delikates.
Pravim ovoliki uvod da bih dočarala kako sam bila u odlepu kad sam otkrila Ramija Maleka – prvo sam se napajala Boemskom rapsodijom – bila sam radoznala kako će dođavola, da izađu na kraj sa tim zalogajem, svi oni (reditelj, glumci, scenaristi…) i nisam mogla da zamislim šta me čeka – nisam imala nikakva očekivanja, samo sam se priključila intravenozno i prepustila. A ja sam ta vrsta konzumenta – ili organski, ili nemam doživljaj. Krv i meso, suze i smeh, drhtanje u grudima, jecaj i uzdisaj, knedlu u grlu, rupu u stomaku, kašu u mozgu – to je ono (genijalnost) što tražim, u ljubavi i umetnosti. To što je Rami bio toliko neobičan i toliko savršen u ulozi Fredija i što su mi sad u srcu i glavi ta dva lika pomešana i sjedinjena, uopšte mi nije smetalo da proživim sve što film nudi – glavni glumac nije preuzeo film, nije bio onaj koji vuče, ili jedini koji valja, ili bilo šta tako manjkavo. Prosto je bio glavni lik, obuzet pričom i prepušten priči, na način koji sam skroz doživela i osetila. Pošto sam nekoliko dana procesuirala utisak, dokopala sam se serije Mr. Robot i bacila se u nju, kao narkoman. Danju i noću, dok nisam sve odgledala. Naravno, htela sam da vidim kakav je Rami u nekoj drugoj ulozi i videla sam da je isti – ne isti kao Fredi, nego isto obuzet i prepušten, priča je išla kroz njega, kao struja kroz žice i drmala me kao da držim njihove gole krajeve golim rukama. Zahvaljujući jednom genijalnom filmu i genijalnom glumcu, otkrila sam jednu genijalnu seriju. Jeeeee!!! Ako je film krupan i redak biser, serija je ogrlica od mnogo krupnih i retkih bisera, koju obmotavaš i obmotavaš, ah, orgijanje sa biserima!
