I dakle, tako raspamećena, presrećna, dopunjena genijalnošću, dirnuta i egzaltirana u svakom pogledu, sretnem se sa Malekovim hejterima na Fejsbuku. Izneverujem. Ljudi kače postove o tome kako je film nikakav i kako je Malek dobio Oskara ne zato što je super, nego zato što su svi drugi još grozniji (a i on je grozan), čak tvrde da nema talenta i da je prosečan! Dvosturko izneverujem, jer to dolazi od nekih osoba koje su i same vanprosečne i talentovane – mislim, to me baš pogodilo. Kako dođavola, nisu prepoznali ono što dolazi iz istog izvora? Kako mogu da ga prozivaju da je fejk?! Au! Možda su oni fejk. Dođavola. A htela sam da imam dobro mišljenje o tim ljudima i zato sam gledala samo one iskre koje iskaču ukresane genijalnošću, a ono drugo sam ignorisala. Ali ja uvek pravim tu istu grešku, uvek mislim da su ljudi bolji nego što jesu. I zato sam još dvestapostotnije sigurna da film ne može da me prevari, jer ispovrti to što ima i nemam nikakve pretpostavke i iluzije, to je što je, videla sam sve što je prikazano, ne moram da se trudim oko toga, samo pustim da me obuzme – a ako me ne obuzme, onda ništa, ne ljutim se na film, ne osećam razočaranje, tražim neki bolji film. Tako se ja kidam i preispitujem i suočavam (po ko zna koji put) sa svojim ubitačnim romantičnim realizmom i naivnim brutalizmom u zadatim okvirima humanizma i renesanse, uvijam se kao crv na udici i duša me boli, srce me boli, mozak me boli.
I onda još postova, još komentara, hejtersko orgijanje nad Oskarom u rukama izbečenog, zubatog, tamnoputog Maleka. Prvo skontam da je ovog momenta elitistički trend hejtovati Maleka i osporavati mu nagradu. Dobro, to mogu da razumem, iako mi se malo povraća. Jer, postoji i elitistički trend obožavanja sasvim osrednjih ostvarenja i previđanja da je genijalnost napravila ustupak onome što je aktuelno, društveno angažovano, bla, bla, bla, od toga mi se povraća malo više. A postoji i hejtpurhejtizam – hejtujemo ono što većina uzdiže, jer pretpostavljamo u svojoj hejterskoj aroganciji, da čim većina balavi, to mora da je neka mediokritetska onanija i da bismo zadržali VIP ložu manjine sa kritičkom svešću, hej, hejtujmo! E ovde sam se izbljuvala, gotovo.
A onda mi se desio AHA trenutak – Rami Malek liči na Rowana Atkinsona. Mister Robot liči na mister Bina. Izgleda kao ludak. U redu je kad te neko zasmejava svojim ludačkim izgledom i talentom da ga učini još ludačkijim i stavi u službu totalnog, ultimativnog gega. A nije u redu da ludak izaziva druge emocije, koje duboko uznemiruju. Hah, ipak je psihologija, na kraju krajeva. Jbt, kakav kliše.
Intenzivno osećam višak iskustva, gađenje na sve tipa “čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano” i imam strašnu potrebu za dozom genijalnosti. Gadna je bolest ta zavisnost. Gore je kad si navučen na retke, nego na teške droge.
Moraću da obrnem još jedan krug Mr. Robota – Kristijan Slejter je isto genijalan (osećala bih se kao izdajica da nisam to napisala).
Izvor fotografija: instagram.com/rami._.malek
Aleksina Đorđević
