Nezavisnost, ambicija, uspeh, stabilnost – imperativi su savremenog sveta koji se užasno boji slabosti. Svi te uče kako da budeš najbolja verzija sebe, kako da se usavršiš i postigneš ovo ili ono. Poručuju ti da budeš ono što jesi, kao da to podrazumeva da treba da budeš hrabra, jaka, stabilna, nezavisna, ambiciozna, uspešna. Kao da je ranjivost nešto čega se treba stideti i nikad je ne priznavati i ne pokazivati – jer svet je mesto grabljivaca, koji će te dokrajčiti ako otkriju slabost.
Ljudi govore da su dobro, ili da nisu loše, i onda kad im je gore nego ikad, da ne bi otkrili slabost i privukli grabljivce. A ako su toliko loše da to uopšte ne mogu da sakriju, nego se žale i kukaju, onda su izloženi sažaljenju, koje je često gore od prezrenja. A oni koji pokazuju sažaljenje, često prikrivaju olakšanje i hrane svoj ego svešću da su (iako ni njima nije sjajno) u daleko boljem položaju nego neko kome je baš loše. Da, i oni su neka vrsta grabljivaca.
Ako osećaš da je to sve krajnje pogrešno, glupo i odvratno, da to nije svet u kome ti živiš i tvoja istina, nema ti druge, nego da postaneš utočište – sama za sebe i za sve one koje privlačiš onim čime zračiš.
Da li si ti ona osoba kojoj se svi poveravaju? Ona koja, kad postavi pitanje “kako si?”, dobija bujicu iskrenosti, koja provaljuje rušeći pred sobom brane i zidove suzdržavanja i skrivanja? Da li razmišljaš dugo pre nego što ti pođe za rukom da zaspiš, o tome kako da nekome pomogneš, pokušavajući da razumeš šta ga muči, šta ga plaši i zarobljava i šta bi ga pokrenulo i oslobodilo? Da li u svom srcu nalaziš razumevanje i opravdanje za svakoga? Da li se pitaš gde je mladost i životnost u mladim i beživotnim ljudima oko tebe, koji kao da su odustali, pre nego što su i pokušali?
