Ne možeš da zagrliš i utešiš ceo svet, ne možeš svima da pomogneš. Ali možeš ono što možeš. Da pomogneš onima koji traže tvoju pomoć, među kojima će, nažalost, biti i onih koji pomoć nisu u stanju da prime, iako je traže i zbog kojih ćeš provesti još besanih noći, kidajući se zbog svoje nemoći da porušiš utvrđene zidove i otvoriš zaprečene puteve. Ne možeš da osećaš umesto njih, ali ti to ipak činiš. Osećaš njihovu bol, plačeš njihove suze, žališ zbog njihove nemoći. Utoliko ćeš biti ushićenija i srećnija kad sretneš nekog ko je zahvalan, ko prima, usvaja, razume i primenjuje, ko uči, razvija se i postaje ono što zaista jeste.
Svet je mesto gluvih, u kome svi viču i gestikuliraju, doprinoseći opštoj buci i konfuziji. Oni viču, da bi čuli sebe i guraju se sa drugima koji viču da ne bi čuli sebe, i generalno, niko ništa i nikog ne čuje. Takođe, svet je mesto slepih, koji se sudaraju, jer jedni drugima staju na put, ne znajući kako da krenu zajedno istim putem, jer ne vide ni jedni drugi, niti bilo kakve puteve. Svet je mesto tuge i straha, jer gluvi i slepi su uplašeni, njihova srca su stisnuta i okorela, ne mogu da vide, čuju, osete, prime i pruže ljubav, koja sve isceljuje.
Daruj svoju ljubav svima oko sebe. I gluvima i slepima – možda će se malo ogrejati na tvojoj toplini, možda ih to malo umiri ili ohrabri. Možda po neko progleda i pročuje. Možda ne. Ali ti ne odustaj. Budi utočište, jer to je hrabrost i snaga i stabilnost u svetu koji se boji ranjivosti i slabosti. I drži širom otvorena vrata, uvek.
Naslovna fotografija: instagram.com/https://www.instagram.com/stories/pastel.in/?utm_source=ig_embed
Brankica Milošević
