U društvenoj zabiti često zaboravljamo da budemo ljudi, a kamoli oni sa titulom dobri. Grejemo se u ledenim daljinama otuđenosti, glupavih pitanja u prolazu “kako si”, s mišlju prođi me se, molim te. Slušamo škripu tipkica na kompjuteru, osećamo jedino toplotu mašine koja se greje od silnog rada, a ne sećamo se kako su odjednom nestale sve one priče sa klupica iz parkova, one noći na igralištu uz plastičnu flašu Coca-Cola-e ili piva. Priče o nekim velikim snovima koji će jednog dana biti naši, zgrabljeni od grabljivice vremena.
Stvarnost nam je utopljena u sos od lajkova, tvitova, retvitova, šerovanja, a umemo li da podelimo lepu reč, iskren osmeh, pomoć, ljubaznost, saosećajnost?
Plemenitost u govornom području života izumire, a korovske pošasti poput ljubomore, zavisti, osvete, pakosti cvetaju preteći da nas zauvek pretvore u svoje verne sledbenike. Budimo dobri ljudi, rečenica koja u ovom ustrojstvu miriše na suludost, na robu sa greškom, pogrešan potez gluposti. Počnimo od sitnica uljudnosti, da bismo došli do istinske dobrote. Kada pomeriš devojci stolicu da sedne ili joj otvoriš vrata, nisi papuča, nego patofna. Kada umeš da izgovoriš bez snebivanja “izvini, molim te, hvala” onda si prototip poltrona, ulizice, klimača glavom, čovek bez stava, samo bahato se računa. Ugledaš staru osobu kako pokušava da pređe ulicu i priskočiš u pomoć, gubiš vreme na one koji treba da su u staračkom, a ne na pešačkom. Trudnicu pustiti da pre svih plati račun, Bože sačuvaj, kakvi to da se desi, uz propratno “I mi čekamo, pa neka čeka i ona, ništa neće da joj fali”.
Biti dobar u vremenu kada je sve loše. Dar
Skrojiti u sebi moć empatije, isto je kao stvoriti univerzum u univerzumu, u leglu izopačenosti stvoriti sistem dobrote ravno je magiji. Čak ni čarobni štapić nije od pomoći u ovoj postavci stvari, ali retki Mohikanci dobrote, još uvek se šunjaju među nama, izvuku iz novčanika papirnu ili metalnu novčanicu i stave je prosjaku u ruku i osmehnu se onako da se oseti jednakim članom globalne porodice. Ljudi su različito seme na istoj njivi, ne određuje nas boja kose, očiju, kože, pol, starosna dob, opredeljenja, stavovi i vrednosti, definiše nas samo ono šta smo u biti – dobri ili loši.
Sitnice dobrote čine blago najvećih životnih riznica – otrčati do bolnice i dati krv najvećem strancu, poneti kese starici, poljubiti bolesno dete na ulici i pomoliti se svom snagom svog bića za čudo ozdravljenja, razgovarati sa čovekom koji ne hoda, ne vidi, potpuno ravnopravno, zadivljeno, predano, gledati u najdublje oči koje govore dok nema usta ćute, slušati drhtaje srca koje od dobrote isijava sreću.
I nisu samo ljudi dostojni toga da budemo prema njima ljudi i to dobri, iako mnogi sada mogu da dodaju “šta god to značilo” postoje i stvorenja, željna ljubavi, dobrote, pažnje – psi, mačke, zečevi, hrčci, jarići, iguana i tako do kraja životinjskog carstva. Napuštenu životinju ne treba šutirati, mučiti sečom nogu, ušiju, repa, zlostavljanjem, već je samo pustiti da živi u svom lutanju i bar joj dati malo hrane i vode.
Ne postoji receptura za “budimo dobri ljudi”, ali bar možemo da pokušamo da se smejemo sa tuđim osmehom, a ne sa suzama, da pomažemo iskreno, a ne da sažaljevamo; da komuniciramo, da ne vičemo, da pregovaramo; da ne namećemo, da ne potežemo mačeve na druge, već drago kamenje. Da se čvrsto držimo one stare “Što ne želiš sebi ne poželi nikome”. Mudrost je u jednostvanim manirima i slatkim dobročinstvima. Jer kada nesrećnom čoveku svojim gestom daruješ osmeh, bogatstvo duše je neprocenjivo.
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
