Strogost prema sebi primenjujemo kao taktiku samoodržanja – selektujemo svoje nedostatke i budno ih pratimo, držimo u glavi šta bi drugi mogli samtrati nedostojnim I neprihvatljivim I upravljamo se prema tome. Držimo svoje slabosti na uzdi, da ih drugi ne bi upotrebili protiv nas. Ali, to nas ne osnažuje. To nam ne obezbeđuje prednost koju se trudimo da osvojimo. Ne pruža nam odbranu protiv onog što bi drugi mogli da nam prebace to što sami to sebi prebacujemo pre svih.
Da biste praktikovali nežnost prema sebi, morate prestati da se upravljate prema (zamišljenom) mišljenju drugih. Nije vam potrebna ničija dozvola da biste bili dobro sami sa sobom. Vašu vrednost ne treba da određuje ono što drugi ljudi vrednuju, bilo da vam oni otvoreno (ili suptilno) nameću te vrednosti, ili ih vi sami formirate u svojoj glavi.
Ali, to koliko je “svet” dobar (ili nije) prema vama, direktan je odraz onoga što zaslužujete. Zato morate biti dobri, nežni I ljubazni prema sebi. I to verovatno najviše baš onda kad vam se čini da najmanje zaslužujete.
Ako se orijentišete prema zaslugama, prema onome što drugi vrednuju ili osuđuju, završićete potpuno sluđeni – svi imaju različita merila i ono u čemu vas neko ohrabruje, nekom drugom je neprihvatljivo. Nećete naći sigurnost u ovoj zoni, osim u samoj sebi. Vaši prijatelji bi trebalo da vas podržavaju, čak i onda kada ne dele vaše vrednosti, odnosno, različita merila i stilovi života ne bi trebalo da ograničavaju prijateljstva, tako da, savet nije “okružite se osobama koje dele vaše vrednosti”, već, „okružite se tolerantnim osobama i sami budite tolerantni“.
