Kada sam zalupila vrata kola i užurbanim hodom krenula ka zgradi, povukao me je za ruku.
“Nemoj da odeš sada kad je najteže, ne beži od nas”, viknuo je i sačekao da se vratim.
Kako je samo znao da manipuliše. Nekada sam imala osećaj kao da je svaka njegova rečenica taktički spremna. Osećaj da činim stvari kako je on to želeo. Ne krivim ja njega za moju nesigurnost. Kao što bi rekao Balašević: “Krivi smo mi što smo ih pustili”. Bila sam ta koja mu je ostavljala prostora da izigrava prijatelja do prve moje slabosti. Ta koja nije mogla da na njegovu tužnu facu ode i ostavi ga da se sam bori sa svojim problemima. Nabacio bi mi osećaj krivice kada bi mu se nešto desilo, a ja se istog trena ne pojavim da ga utešim. Smatrala sam da je prijatejstvo nakon duge veze normalna stvar.
Ako smo toliko godina delili dobro i zlo, mogli smo da nastavimo i dalje, sada već kao bivši životni saputnici. Dugo je trebalo da se konačno osobodim tereta naše prošlosti. Dugo je dolazio kada bih počinjala novu vezu. Kao da je imao senzore koji pište na moju sreću i upozoravaju ga da mora da me prekine. Tačno je osećao kada se udaljavam od njega i svim silama se trudio da samo bude tu. Da mi objasni i skloni me sa “lošeg puta”.
