Podne je odzvonilo Belminom nanulom dok je užurbano puštala korake niz čaršijsku kaldrmu. Tanak povez bele marame pridržavao joj je suze. To telo žene, koje bezumno nekud hitri, prizivalo je prošlost da objasni što se danas ta mrlja od bića kreće pod smrtonosnim suncem kada se svi sunca kriju. U istom trenutku, par ulica dalje, Smiljan je kinjio mislima već bolesnog sebe. Poigravao se dugo u glavi slikama koje su mogle da se dogode, a nisu.
Da jesu, bilo bi to mučenje sećanjima. Ovako je to tuga nad onim što Smiljan nikada nije ostvario. Zastao bi katkad da oslušne suvo i bezdano tumaranje svog, gotovo ugašenog, srca. Vodio je borbu za nestanak, želeo je da što pre ode. Nije bilo čak ni privida od želje svakog smrtnika da nadživi, da preživi. Sećao se Belme.
U svakoj nezasluženoj noći bio je nalik namerno prosutom vinu – kiseo, sumnjiv, pobačen, osumnjičen. Čekao je nadomak svesti, mučio je sebe prizivajući razum – sećao se svojih nedela, sećao se te žene. Verovao je da je u sopstvenom mučenju, nad već postojećom mukom, nad bolešću koja ga odnosi, da je u svemu tome uslov njegove smrti; da mirisi tek prividnog života neće iščeznuti sve dok ne bude izjednačio svoja nedela mučenjem. I dugo je ispijen ostajao da misli. Ali, ovoga puta o svemu što je znao zlo učiniti.
Kroz oštre snegove prošlosti micao je nejake noge. Niz taj tamom zaklonjen put, samo se jedna svetlost pružala kao svetionik dalekih mora. Ta ista svetlost odagnala bi pomračinu sa njegovih ramena – Belma. Danas je bolje no u mladosti znao, ni majka mu sigurnije nije držala ruke od te žene dok se još kao dečak bojao. Belma je tih godina provedenim sa Smiljanom bila naslikana od jada. Iz očiju su joj virile sve Smiljanove žene, grlo su joj pekle njegove neizrečive istine, u stomaku joj je čučao ogavan plod; žena zbog koje je bila ostavljena. A, niz butine bi joj pojurila krv kad god bi pobacila ponos i Smiljanu oprostila.
Belmina unutrašnjost je onda bila oskudna i izgovarala se glasno kroz umorne pokrete, odsutne poglede i bes na koji je Smiljan oštro reagovao. Tu izdatu ženu koja je i sebe tih godina prestala da voli nije više niko mogao. Lepše je onda bilo trgnuti drugu za ruku i voleti je nego pomoći Belmi da ne upadne u provaliju koju je on iskopao. I radije je ćutao o svemu, te da Belma od drugih dozna da on ženi Azru dok je još u njihovom krevetu spavala.
I odzvanjalo je podne jednom usijanom nanulom. Belma je žurila čoveku koga je na smrt klela. Smiljan je, pritisnut krivicom i ispijen bolešću, žurio da umre.
I, sreli su se na pokajanju; Smiljan i Belma. On zbog svega što joj je jednom učinio, ona zbog kletve da zločinac mlad i pod mukom umre.
Provirila je stidno u bolesničku sobu, i širilo se iz Smiljanovih očiju jedno obećanje; čaj u dvorištu pariske džamije, pod senkom minareta, u porcelanu koji podrhtava snagom Ezana.
Čaj u džamiji
Širilo se iz tih pogleda sve što su najlepše hteli i što je Smiljan zavolevši drugu pogazio. Docnile su želje i za ostvarenje zakasnile. Jer moć kletve uzima svoje, jer želje povređenog nadjačavaju lepotu ljubavi i žrtvu čine grešnom.
Katil-Ferman * Smrtna presuda
Izvori fotografija: melty.fr, mountupbook.wordpress.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
