Nakon što je posetila ženski zatvor dok je živela u Keniji, D’Souza je otkrila da je siromaštvo glavni razlog za prestupe koje žene počine, i zbog kojih na kraju završe u zatvoru. Sve ove žene predominantno dolaze iz najnižih društvenih slojeva kako ekonomski tako i obrazovno, i nalaze se u izuzetno marginalizovanim pozicijima, da ni jedan legalan način zarade novca nije preterano izgledan. Tako prodajući drogu, bavljenjem prostitucijom, i ostalim nenasilnim zločinima većina njih i završi u zatvoru, koji samo upotpuni njihovu društvenu ekskluziju, marginalizaciju i ekonomsku nesigurnost. D’Souza je razmišljajući o tome došla na ideju da bi vreme koje provode u zatvoru, umesto da odlazi u prazno, bilo dobro iskoristiti za njihovo zapošljavanje, pravljenje proizvoda i omogućavanje da steknu znanje i zarade neki novac ne bi li po izlasku iz zatvora izašle i ekonomski i edukativno rehabilitovane. D’Souza je počela da istražuje i mapira svet prema državama koje imaju najviši procenat žena koje su u zatvorima zbog zločina prouzrokovanih siromaštvom, dok je paralelno sa tim pravila i analizu najluksuznijih materijala i najtradicionalnijih zanata. Tako se sve spojilo na vunu iz Perua i svilu sa Tajlanda, što su upravo i dve države vodeće po broju zatvorenica. Carcel ima produkciju u Kuskou i Chiang Maiu, gde se proizvodi udobna odeća od vune i torbe od svile. Kao što sama kaže, ideja je možda idealistična, želja da se nešto promeni nabolje, ali je takođe i veoma praktična, i prava podrška ženama.
