Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pogledati ovde.
Tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.
Jedan za drugim, dani dolaze i prolaze, i za većinom često ne ostaje nikakav trag, kao da nikada nisu ni osvanuli. Malo je onih dana koje pamtimo po nečemu važnom i koje i posle mnogo vremena možemo ponovo da proživimo kada zatvorimo oči. Jedan takav dan za mene bio je onaj avgustovski četvrtak, kada su se Maja i Dunja okrenule od mene i odšetale svojim putem niz vreli trotoar, a ja sam stajao i posmatrao ih kako odlaze, držeći u ruci čokoladu sa jagodama. Ta čokolada bila je poklon od Dunje. Rekla je da to tako ide, da ljudi na rastanku vole da daruju nešto za uspomenu. Sada, godinu dana kasnije, taj poseban dan pretvorio se u lepo sećanje, a čokolada sa jagodama i dalje netaknuta stoji na sredini zidne police. Nikada nisam ni pomišljao da je pojedem. Bila je to uspomena, a uspomene se ne jedu.
Od tog avgustovskog četvrtka nisam znao niti čuo bilo šta o Dunji. Zapravo, znao sam samo da su je nedugo posle našeg rastanka roditelji upisali u vrtić. Maja mi je rekla da iako se Dunja mnogo protivila tome, njeni roditelji ipak nisu hteli da popuste. Tvrdili su da će boravak u vrtiću za nju biti koristan i da će je pripremiti za ono što ju čeka kada bude krenula u školu. Prisećajući se svojih razgovora sa Dunjom na temu vrtića, iskreno sam sumnjao da ona u tome vidi bilo šta dobro.
Jednog subotnjeg predvečerja pred zgradom pozorišta čekao sam svoju lepšu polovinu koja je uveliko kasnila na početak predstave. Baš kada sam namerio da iz revolta u pozorište povedem prvu žensku individuu koja naiđe iza ćoška, Maja se pojavila iza mene klackajući se na visokim štiklama i mrmljajući nešto o podivljalim taksistima. Taman što smo ušli u predvorje, iz džepnih dubina začuo se moj telefon. Maja me je kratko pogledala i izvukla mi ulaznice iz ruke, a ja sam istrčao napolje. Broj na displeju nije mi bio poznat.
– Halo?
Odazvao mi se jedan drag i poznat glasić. – Zdravo! Šta radiš?! Jel’ si video kako je danas bio baš lep dan?! Ja sam ceo dan bila napolju, ali sad je počeo da pada mrak pa sam morala kući!
Nisam u prvi mah mogao da poverujem koga to čujem. Toliko vremena je prošlo, a ona evo priča sa mnom kao da smo se juče rastali.
– Dunja?! Dunja, jesi li to ti?!
– Da, ja sam! Možda mi glas malo lošije zvuči, jer sam pila mnogo hladnog soka, pa me sad malo boli grlo, znaš!
– Hej, pa zdravo! Otkud ti? Izvini, stvarno si me iznenadila, a ja sad nemam vremena da pričam, ispred pozorišta sam, a predstava je možda već počela, Maja me čeka i…
– A, pa nema veze! Zvaću te ja onda neki drugi dan! Našla sam tvoj broj telefona na jednom parčetu papira u maminoj svesci gde ona čuva brojeve telefona ljudi koje nikada ne zove! Sada mi daju da pričam preko telefona, ali ne daju mi da zovem nepoznate ljude, a ja sam samo sa tim nepoznatima i pričala, pa mi je sad dosadno. Ali sad znam tvoj broj pa ću da te zovem!
– Naravno, slobodno pozovi kad god hoćeš! Sada stvarno moram da idem.
Dunja me je ponovo zvala već sledećeg dana, i od tada smo mnoga poslepodneva provodili u zanimljivom telefonskom ćaskanju.
Milan Jokić reći će vam šta ste propustili juče i kuda ćete ići sutra. Pridružite se njegovoj publici i naučiće vas kako da posmatrate stvarnost sa bezbedne distance. Za jedan osmeh daće vam jedan san, a za lepu reč napraviće od vas glavnog junaka još neispričane bajke. Razvući će nit između realnosti i fikcije, i navešće vas da plešete po njoj. U svojoj blizini ima samo dobre ljude, jer njegova misija je igra, a u igri nema mesta za one sa lošim namerama. Mnoge su dame baš njemu poverile svoje najveće grehove i tajne, a on je njihove ispovesti u pesmaricu zapisao i sakrio je daleko od tuđih očiju i srca. Želi sve najgore duvanskoj industriji i nada se da će jednog dana fabrike cigareta pretvoriti u fabrike čokolade.
