Jednom davno postojali su oni. I njihova priča je trajala. Nebitno koliko dugo, bitno da je trajala. Imala je svoj početak, radnju, glavne aktere i ono nešto. Pretpostavka za to nešto jeste bila ljubav. Velika u svojoj lepoti. Prava, suštinska, značajna. Prva ljubav. Međutim, bajka se završila. Moderna Pepeljuga je ostala bez njega. Ne, ne, nije on bio Princ. Kasnije je shvatila da su mu uloga i lik žabe bolje pristajali. Ona je sa svojim cipelicama nastavila da korača kroz život, u početku nesigurno i preplašeno, a on je ostao u svom velikom zamku, naizgled tužan, jer ga je voljena napustila. Pepeljuga se konačno oslobodila, nije više živela sa svojim zlim sestrama, već je iz sopstvenih slabosti i neuspeha učila i nadala se nekom boljem i hrabrijem gospodinu. Čekajte, napisala sam da je bio tužan? Verovatno jeste, verujem da mu je trenutna sreća samo maska koja prikriva njegova prava osećanja i razmišljanja.
Oduvek sam se vodila mišlju da svaka devojka zaslužuje normalnog, zdravorazumnog i pametnog muškarca. Sad se opet nameće pitanje šta podrazumeva ta normalnost? Svako će tu normalnost da tumači na različite načine, a svaka devojka posle raskida će se makar u jednom momentu zapitati da li je ta njihova priča mogla da potraje? Ipak, posle raskida ostaju mnoge nerazjašnjene stvari, neizrečene činjenice i neispunjeni dogovori. I moja priča se u jednom momentu završila, svako je otišao na svoju stranu, a ipak ne mogu da zaboravim trenutke provedene sa njim, jer je on na neki način obeležio deo mog života. Ipak, sve je to jednog dana palo u vodu.
