Čekam te… raščupana, razmazane šminke i krhka. Sklupčana na podu svog malog stana. Pogledam na sat, pa na vrata. Dam to je vreme kada si obično dolazio, ali vrata se ne otvaraju. Tišina mi para uši. Tišina zvuči jezivo. Izgubljena sam bez tebe, ljubavi. Izgubljena i izbezumljena. Od bola, suza i padova. Ne mogu da ustanem, da se dignem sa dna, jer više nema tvoje ruke koja bi me povela sa sobom, koja bi me digla. I to dugo traje. Priznajem, ne umem bez tebe. Bez tebe ne znam ko sam, gde bih, bez tebe ne umem da se snađem. Da si me bar poveo sa sobom. Da smo bar i dalje zajedno ko zna gde, na tvom putu za beskonačno. Prihvatam da to bude i moj put. Samo se vrati po mene.
Evo čekam te i dalje. Na trenutak kao da čujem korake i vidim te kako mi prilaziš, snažno me grliš, osetim tvoj dah na vratu, tvoj glas koji mi kaže: “Volim te.” Nasmejem se, uhvatim se čvrsto za tvoju ruku i trudim se da je ne pustim. Ovaj put ti ne dam da odeš. Ali shvatam da nije do mene. Moja mašta je u stanju da te stvori u svakom trenutku. Sve dok te imam u mislima zauvek ćeš živeti. I to je sećanje kojeg nisam spremna da se odreknem.
I dalje te pravim od uspomena
Kad se osvestim i shvatim da sam i dalje sama još je gore. Sklupčam se u položaj fetusa i tužno cvilim. Žalim za onim bespovratnim, izgubljenim i dalekim. Saznanje da te nikada više neću videti me razara. Nemam čime da se hrabrim, nemam više čemu da se nadam. Umrla sam ljubavi zajedno sa tobom.
Dozivam ponekad tvoje ime i u snovima i na javi. Okrećem tvoj broj i čekam odgovor. Muk i dalje. Odlazim na naša mesta, ali tamo su neki drugi zaljubljeni parovi. Vraćam se samoći i svom D-molu. Noću ne mogu da zaspim, navikla sam da mi pre snova poželiš laku noć. Gledam u nebo, tražim te gore negde u svakoj zvezdi koja zasija najjačim sjajem. Razgovoram sa tobom, tačnije sama sa sobom. Nekad mi se čini da polako ludim. Ne mirim se sa činjenicom da te nema. Fališ mi, ljubavi, neizmerno mi fališ. Ne želim da mi osvane novi dan, jer je svaki gori od onog prethodnog. Kažu da vreme leči sve rane, a moje vremenom postaju samo dublje i bolnije. Nepresušni izvor mojih suza preti da napravi potop. Gušim se.
Osetim miris tvog parfema, tvoje prisustvo. Gledam oko sebe, tražim te. Kao po navici pravim te od uspomena. I dalje si beskrajno lep, nežan i zaljubljen. I dalje si moj anđeo čuvar. Čekam te anđele neumorno iako znam da je kasno za sve. Neću se umoriti, neću se tek tako oprostiti od tebe. I dalje te tvoja ljubomorna beba čuva samo za sebe. I čuvaću te sve dok dišem i trajem, u svakoj pori, u svakom deliću sebe, do najudaljenije tačke do koje si jedini uspeo da se probiješ.
Jer, rekao si mi tada da ćeš se vratiti i ja te još uvek čekam. Čekaću te zauvek iako znam da nikada nećeš doći. Ostala sam te željna dok me bude, moje milo.
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”
