Ako išta na svetu mrzim, mrzim čekanje. Sad će opet neko da me kritikuje u vezi sa ovim “mrzim”.
A ja u stvari, mrzim da mrzim, al’ eto, mrzim. Nekako mi je to “ljuće” od onog “ne volim”. A kad malo bolje razmislim, shvatim da se sve svodi na čekanje. Da dođe, da prođe, da ode, da dođe. Stojiš, sediš, ležiš, hodaš, plačeš, smeješ se i čekaš. Da se nešto desi, da se nešto ne desi, da nešto brže prođe, da nešto nikako ne prođe, da neko dođe, da neko ode, da neko progovori, da neko zaćuti. Da dejstvo krene, da prestane, da se upali zeleno, da padne noć, da osvane jutro, da stigne rezultat, da provri voda za kafu, da ode pošta, da zazvoni telefon, da prestane da zvoni. Da zahladi, da otopli, da okrečiš stan, da se ošišaš, da dođe ciklus, da ne dođe, da dođe beba, da legne plata, da se red na kasi pomeri, da uđeš kod lekara, da odeš na more, da dođe bus, da završiš školu, faks, da se zaposliš, da odeš u penziju, da umreš, da se ostvare snovi. Da, život nosimo i vodimo mi, a u stvari je sve čekanje. I onda se probudiš i dočekaš starost i želju za životom, tad je najveća… i želju za zdravljem, tad je najjača. Tad se ima malo vremena za čekanje. A, život je proveden u čekanju i učenju strpljenja da se sačeka šta god da se čeka. Paradoks – nema šta! Eto. Nasloni glavu na ruku i čekaj.
Rek’o bi neko, rano je za sumiranje ove godine. Ali kad malo bolje razmislim, ostalo je još par dana da je ispratimo i kažemo joj zbogom, nikad više. Malo je ostalo vremena tako da ako sad sve zbrojim i oduzmem, neće preostati mnogo neispričanog, iako ne verujem da se nešto spektakularno može desiti za tih par dana i da mogu promeniti ovo sve. Dva dana zbrajam i oduzimam uspehe i greške iz ove godine, valjda kao i svi. Ne osećam novogodišnju euforiju, ali opet, ima već par godina kako mi to osećanje izmiče. Ne iz nekih pesimističnih razloga nego prosto zato što sam negde, u nekom momentu, počela da razmatram taj 31.12. kao i svaki drugi dan. Ove godine prvi put sumiram utiske. Desilo se svašta i ružno i lepo, iako mi je krajnji utisak da je to bila jedna dobra godina, teška i plačljiva, ali dobra. Hoću da se setim zašto, pa da se pohvalim tim i tim, da objavim svetu neki konkretan događaj kojim je ova godina obeležila moj život, a ne mogu. Ne mogu, jer nije se desilo ništa spektakularno. Nisam videla nijednu egzotičnu zemlju, nisam zaradila svoj prvi milion – ništa što bi ljudi prepričavali kao neki “vau” događaj. 2011. bila je jednostavno moja mala lična pobeda, nikom zanimljiva do meni samoj. Pobeda zato što je bila teška, zato što je bila bezobzirna, zato što me nije poštedela ni u čemu, a ja sam dogurala dovde, moja mala lična, neprocenjiva pobeda. Upoznala sam puno novih ljudi, uglavnom mi se nisu dopali, ali su me naučili šta nikad ne želim da postanem i budem. Naučili su me da još više cenim svoje prijatelje, da ih čuvam i da im se divim, da generalno uvek i u svakom momentu poštujem ljude koji imaju stav i mišljenje, pa makar se i razlikovalo od mog vlastitog.
Stavila sam tačku na jedan besmisleni dugogodišnji odnos koji me je omalovažavao u sopstvenim očima, a da toga nisam bila ni svesna. Sada znam da neke žrtve koje činimo zarad ovog i onog, nisu zarad toga čime ih sebi opravdavamo, već su beg, a sve dok bežiš, ono od čega bežiš juri te neumorno. I sve me to naučilo da pogledam u ogledalo i da mi se dopada ona koju tamo vidim – ne uvek lepa, ne uvek srećna, ne uvek dobra, ali uvek ista i svoja… dobro, ipak mi se ne dopada onih par kilograma manjka, ali s tim stvarno ne umem da se izborim. Dragi moji, vi, što navratiste, želim vam da volite onog ko vas posmatra iz ogledala i ove godine i svake naredne. I ako vam je bila dobra ova, da vam sledeća bude još bolja, uspešnija, srećnija, bogatija, zdravija. Da u 2012. godini ostvarite one neostvarene snove.
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
