Nebo je menjalo boje. Munje su svojim zlatnim penkalom po njemu ispisivale ime koje je već satima na usnama stanovnica i slučajnih ili namernih gošći Venecije: Džordž, Džordžino, Džordži. Zovu ga, uzdišu za njim, skaču sa mosta uzdaha, ali on ne haje. Ne mari. On je zvezda dana, nedostižna i daleka. Neke su odustale, neke i dalje uporno lutaju gradom umorne i bose. Obišle su čitavu Veneciju uzduž i popreko ne bi li mu ušle u trag. Džaba. Džordžino, Džordži, ili kako god želite da mu tepate, sakrio se u mišiju rupu. Želi, kaže, da bude sam. Ne želi, kao mnogi primeri njegove životinjske vrste, da se emotivno vezuje. A ja ga i dalje, kao Godoa, čekam i nikako da ga dočekam.
Kiša. I dalje pada i kvasi mi stopala dok veselo skakućem po baricama. Gde li je, oh, gde li je, kako ga nije stid te sede glave da me ostavlja na kiši, bar kišobran da mi donese, da mi je samo da ga na tren vidim! Joj, šta bih mu sve ra…rekla. Mnogo toga. I ne samo rekla, ali dobro… Da ne ulazimo u detalje tog veoma intelektualnog razgovora sa Džordžinom. Ali on više voli tamo neku Elizabetu koja ga iskoristila, iscedila kao limun, i sad se šepuri po Los Anđelesu kao kakva dancing queen u nadi da će osvojiti publiku kao što je to učinila nova izabranica Džordžinovog srculenceta, izvesna Stejsi. Ni ona nije neka riba, gde li ih samo pronalazi, ali srećom, gospodžica nije doputovala u Veneciju, što nam svima daje nadu. Oh, Džordžino, pojavi se kao kakav duh iz boce i ispuni mi nekoliko želja. Biću skromna, obećavam. Eto, povedi me u Holivud i biću zadovoljna. Ma šta zadovoljna, prezadovoljna.
Dobro, kako te nije sramota. Em me ostavljaš da kisnem – ako se kojim slučajem razbolim bićeš lično kriv – em od silne sekiracije i želje koja ne mine, osedeh. I vijam te ja, tako mokra i besna, po Lidu, pitam prolaznike za tebe i ništa. Gledaju me u čudu pitajući se kakvo to ludilo vlada sa mnom. Nije ludilo već virus, kažu da mu još uvek nema leka. Zove se džordžitis opsednitis. Dobro, da se sad ne lažemo, nisam baš do te mere zaglibila u tvoje teritorijalne vode, no, blizu sam. I nisam jedina.
Oko mene – sve same žrtve ovog virusa, spremne da se bace na kolena pred velikim magom, svetim Džordžinom čiji će ih samo jedan dodir izlečiti i vratiti na pravi put. One su njegove verne i neverne obožavateljke, koje bi bez razmišljanja prevarile svoje prinčeve, sa ili bez konja, sa njim. Kao u nekadašnjoj dečijoj igri skrivanje po mapi, traže skriveno blaga cara Džordžina po laguni ali nikako da ga pronađu. Skoro im je na dohvat ruke, tako blizu a tako daleko. Rone suze koje samo što nisu potopile Veneciju, ni pakovanja toalet papira im neće osušiti oči. Neke su najavile i da će preseći vene, mada mi ipak to zvuči kao ekstremni gest koji bi bilo bolje da izbegnu – moj lični savet. Ja, ponavljam, još nisam došla do tog stadijuma, ali virus, kažu eksperti, ne deluje isto na svaku obolelu osobu. Imam, dakle, još vremena da kao lude krave u potpunosti izgubim svoj razum. Eh, Džordžino mio, i to ću da ti naplatim, i to debelo. Dobićeš natu… ovaj, fakturu. Uskoro.
Budim se. Kiša je prestala da pada i Sunce stidljivo promiče iznad planina. Venecija je ostala u snu da se bori sa Džordžinovim sledbenicama, tako blizu a tako daleko. Dobrodošla u javu, stvaran svet oko mene, ja i dalje čekam. Čekajući Džordžina, osedeh!
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
