Ne želimo da vidimo da smo veoma uspešni izmanevrisali i okončali još jednu vezu, koja je pretila da nas zaokupi i promeni nam život, da smo se još jednom uspešno udaljili od ljubavi, ostavljajući je u domenu ideala, svetlosti u koju se gleda, kojoj se teži, a koja se nikada ne dostiže. Jer kad uđeš u svetlost promeniš se i postaneš svetlost. Zašto je to nepoželjno i ugrožavajuće? Zato što naš strah svetlost izjednačava sa vatrom i kaže nam da ćemo biti živi ispečeni. Lepo je grejati se na vatri i savršeno je romantično gledati pucketave plamenove u kojima se grančice uvijaju i izgaraju. Ali mi ne želimo da budemo gorivo u toj vatri. Plašimo se da ćemo izgubiti sebe, da će nam postati dosadno i naporno, da više nikada nećemo moći da radimo baš ono što hoćemo, da samostalno donosimo odluke i da živimo samo svoj život.
To nije tako nerealan strah. Ali stvarna ljubav, realna ljubav, ona sa tim računa. Ona obuhvata činjenicu da naš partner ima nepodnošljive mane koje nas izbezumljuju, svest o tome da smo samoživi i nezgodni i da ćemo povrediti partnera, naročito ako se budemo mnogo trudili da ne budemo to što jesmo, pretpostavlja izvesnu ograničenost u postupcima i samostalnim odlukama i visoko ceni generalnu atmosferu u kojoj pored nekog možemo da budemo pretežno opušteni i onakvi kakvi smo, bez objašnjavanja i izvinjavanja. Jer, ako nas neko prihvata takve i hoće da bude sa nama, mora da nas mnogo voli. Iako mrzi kad mu zvocamo. Mrzi da nam polaže račune. Mrzi da obuzdava svoj prgav karakter. Mrzi da bude veran. Šta god.
Realna ljubav dolazi onda kad smo realno spremni. Kad više ne postavljamo nikakve uslove, kad su svi strahovi i pogrešna ubeđenja malaksali pred snagom potrebe kojom prizivamo svoju ljubav.
Osim ako nismo potpuno svesni da nam je još uvek mnogo bolje bez ikakve veze i da nipošto nismo spremni za stvarnu ljubav.
Kao i u svemu ostalom, poštenje prema sebi je od najvitalnijeg značaja.
Aleksina Đorđević
