Isceljenje je uz vas, iako vi ne verujete u njega i mislite da vam nikada neće biti bolje i da ćete se udaviti u suzama i umreti od patnje. Da nikada nećete imati snage da se podignete i pronađete perspektivu koju ste izgubili, komade srca koji su se rasuli u prah, unutrašnji mir, koji možda nikada i niste osetili…

Noću hvatate jastuk, ćebe, svoju ruku, zamišljajući da grlite onog ko nije tu, pokušavajući da se uspavate, verujući da ste naslonjeni na njegova leđa, da prevarite dušu i da se odmorite – ali isceljenje vas budi, ne da vam da se zavaravate, tera vas da se iscrpite. Jer, što pre potonete što dublje, pre ćete se uhvatiti za konopac, koji vam je isceljenje već nesebično pružilo. 

Ne želite da živite sa tim osećanjima, sa tim mrakom u glavi, sa tom rupom u grudima – i onda, jednog jutra, shvatite da je izbor da ili ne živite, ili da izbacite rupe i mrakove. A zatim pomislite da, ako je to sve u vašoj glavi, ako ste sve to sami sebi uradili, onda možete i da prestanete. I onda prestanete. 

Sledećeg jutra, probudite se sa odlukom, da prestanete da kinjite sebe. Onog tamo jutra, shvatite da ste zaista i prestali, nekoliko jutara zatim, shvatite da on nije prvi na koga pomislite kad otvorite oči, pa čak ni poslednji, pre nego što zaspite. 

Pogledate oko sebe, ugledate sunce (kišu, sneg, oblake, vetar, drveće), udahnete punim plućim sa širokim osmehom, upućenim celom svetu. Život je nekako, opet dobar. Zapravo, uvek je i bio, samo ste vi bili odsutni i niste učestvovali u toj dobroti. 

Naslovna fotografija: instagram.com/doses_of_style

Brankica Milošević